Стеван Христић, рођен је 19. јуна 1885. у Београду. Својом свеукупном делатношћу је био најистакнутији композитор у Србији у првој половини 20. века. Школовао се на чувеном Лајпцишком конзерваторијуму, који је његовом раду дао солидне професионалне темеље. Такође је, у време пред Први светски рат, боравио у Москви, Паризу и Риму. Упознат са музичко-стилским тенденцијама ондашње Европе, као и са ослонцем у традицији српског музичког романтизма и националне боје (посебно самога Мокрањца), створио је особен музички језик који је био мешавина фолклорних утицаја и касноромантичарских, импресионистичких и веристичких елемената у мелодици, хармонији и инструментацији. Ово је учинило да његова музика буде слушљива и блиска широком аудиторијуму. Пред премијеру балета "Охридска легенда" изјавио је:
"Гледао сам, пре свега, да ово дело напишем тако да буде приступачно и јасно. Да га разуме шира публика, да на њу што снажније делује, а да његова техничка обрада задовољи оних десет-петнаест стручњака што ће бити тамо..."
Његов најзначајнији допринос развоју културног живота Србије је оснивање и вођење Београдске филхармоније. Напоредо са тим, био је и директор Београдске опере у периоду 1924.-1935., а 1937. је један од оснивача и првих професора Музичке академије, а касније је и једно време био њен ректор. Након Другог светског рата, 1945. учествује у оснивању Удружења композитора Србије, чији је један од првих председника, а такође је био и први председник Савеза композитора Југославије (осн. 1950.). Осим ових уважених функција, носио је и највишу академску титулу, будући члан, најпре дописни (1948.-1950.), а затим и редовни (од 1950.) Српске академије наука и уметности (САНУ).
Ипак, највише заслуга носи за своје стваралаштво. Оно почиње писањем сценске музике за комад с певањем "Чучук Стана" (1907.), а до краја свог живота је написао и соло песме, неколико хорских дела, две концертантне композиције, "Симфонијску фантазију за виолину и оркестар" (дипломски рад у Лајпцигу) и "Рапсодија за клавир и оркестар". Његова најзначајнија, и најпознатија, дела су (први у српској музици) ораторијум "Васкрсење", изванредно "Опело у б-молл-у", једина довршена опера "Сутон" и, као његово најпознатије, а могло би се рећи и најквалитетније дело, балет "Охридска легенда".
Један од куриозитета везаних за дело Стевана Христића, а који верно осликава бахат однос стручне и шире јавности према сопственим уметницима и култури, се односи на оперу "Сутон". 1958. године, Христић је за гостовање у Москви дописао једну балетску сцену. Упркос значају овог композитора, нотни запис (партитура) ове сцене не постоји, односно, изгубљена је. Једино што је сачувано је један аудио снимак који је у поседу Радио Београда.
Опус
Васкрсење (ораторијум) (1912.)
Сутон (опера) (1925.)
Охридска легенда (балет) (1948.)
Умро је 21. августа 1958. у Београду.

почетак
назад