Лазар Хребељановић - Кнез Лазар (1329-1389), српски владар од 1371. до 1389. године. Титулисао се као "господар свих Срба", и употребљавао владарско име Стефан. Црква је признала кнеза Лазара за сувереног самодржавног владара свих Срба, а таквим га сматра и Цариградска патријаршија која се кнезу Лазару у писму из 1386, обраћа као преузвишеном кнезу све Србије. Кнез Лазар је поставио питање скидања црквене анатеме са Србије код одговорних у Цариграду. Цариградски патријарх Филотеј послао је јеромонахе Матеја и Марка да у Србији свечано објаве скидање анатеме. Октобра 1375. за српског патријарха изабран је Јефрем, пореклом Бугарин, али Хиландарац.
Жупан Никола Алтомановић је после покашаја да помоћу Венеције одузме од Дубровника Стон и Пељешац, доживео слом. Уплитање Венеције на обалама источног Јадрана погодило је угарске интересе. Зато је краљ Лудвиг И, подстакао босанског бана Твртка и свог вазала, кнеза Лазара, да се обрачунају са Николом Алтомановићем. Године 1373., жупан Никола је побеђен од стране удрузених савезника и помоћне угарске чете. Жупан је ухвачен у Ужицу и ослепљен, а његове поседе су поделили Твртко и кнез Лазар. Кнез Лазар је са својим сродницима Мусићима и зетом Вуком Бранковићем, добио крајеве од Рудника до Косова. Кнез Лазар је 1379. напао Радића Растиславића, и одузео му Кучево и Браничево. После смрти краља Лудвига, кнез Лазар је напао Голубац и Београд. Тако је област у којој је владао, обухватала пределе од изворишта Мораве до Саве и Дунава, са градовима: Ниш, Крушевац, Ужице, Ново Брдо и Рудник. Брачним везама је учврстио своје позиције. Кћерку Мару је удао за Вука Бранковића, Јелену за Ђурђа ИИ Страцимировића Балшића, трећу кћерку је удао за бугарског великаша Шишмана, а четврту за великаша Николу Горјанског Млађег. Касније се Оливера, најмлађа кћер, удала за Бајазита.
Када је султан Мурат подигао војску на кнеза Лазара и Србију, кнез Лазар је сазвао велможе, поданике и пријатеље уочи битке, да му помогну у одбрани Србије. Неки владари су се одазвали кнежевом позиву, првенствено његови зетови, и на Видовдан 28. јула 1389. изашли су на Косово поље да одбране Србију од најезде Турака. У том боју је погинуо кнез Лазар. Кнеза Лазара и још неколико српских велможа ухватили су Турци и посекли.
Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит, наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице. У наметнутим условима породици, да дође до тела, лежи косовски пораз. По завршетку преговора, кнежево тело је предано породици и она га је сахранила у Приштини, потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве сахране, приступило се свечаном отварању кнежева гроба. Тада је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето.