Јеврем Грујић, рођен је 8. новембра 1826. или 1827. у Даросави - министар и политичар.
Као ђак Лицеја учествовао је у оснивању Дружине младежи српске 1847. године. Као државни питомац студирао је права у Хајделбергу и Паризу, где је стекао лисанс права 1854. године. Због критичких опаски на рачун власти у Србији у једној брошури коју је написао 1853, заједно са Милованом Јанковићем, изгубио је државну стипендију.
По повратку у Србију укључио се у круг либерала, у коме су били и Милован Јанковић, Алимпије Васиљевић, Јован Бошковић, Владимир Јовановић и други. Сматран је њиховим интелектуалним вођом. Од 1854. до 1859. радио је као државни чиновник. Као секретар Светоандрејске скупштине играо је знатну улогу у смени кнеза Александра Карађорђевића кнезом Милошем Обреновићем. Био је помоћник министра унутрашњих дела и правде 1859-1860. године, када је постао и министар правде у првој влади кнеза Михаила, али је убрзо, као и сви либерали, пао у немилост и пребачен за судију Великог суда. Осуђен је 1864. године, као и друге судије, на три године затвора и лишавање грађанске части, а поводом ослобађајуће пресуде у Мајсторовићевој афери; помилован је следеће године. 1869. постаје димпломатски представник у Цариграду и члан Државног савета. Политички утицај Грујића опада ових година пошто је Јован Ристић преузео вођство либералне групације.
Постаје министар унутрашњих дела 1875. и министар правде у либералном кабинету 1876. године, који води ратове са Турском 1876-1878. године. У периоду 1880-1892. је посланик у Цариграду, Лондону и Паризу.
Један је од оснивача Дружина Младежи Српске.
Био је цењен као правник. Оставио је књигу Записи, I-III (1922, 1923).
Умро је 15. септембар 1895. у Београду.