Милован Глишић, рођен 6. јануара 1847. у селу Градац крај Ваљева. - Оснивач реалистичке приповетке, произишао непосредно из покрета Светозара Марковића. У књижевни живот улази још као ђак гимназије у Београду а затим, као студент Велике школе, постаје сарадник првих социјалистичких листова у Србији. У једном од њих "Преодници", објавио је прву своју приповетку "Ноћ на мосту" (1874). Активни учесник у покрету С. Марковића, он је наступио у духу његовог револуционарног програма као оштар критичар тадашњег српског друштва. Књижевни рад је започео сатиричним фељтонима и приповеткама у којима је извргнуо руглу изопачености у савременом животу Србије. Тада настају његове најоштрије сатиричне приповетке: "Глава шећера", "Рога" и "Злослутни број" (све три су објављене 1875. у "Отаџбини" Владана Ђорђевића, најзначајнијем часопису епохе реализма), у којима су предмет критике сеоске газде, зеленаши и чиновници, односно носиоци власти и капитала у тадашњем српском селу. У каснијем периоду та критичко-сатирична оштрица унеколико слаби. После смрти С. Марковића долази до прогона његових присталица и јењавања његова покрета. Промене су настале и у његовом приватном животу. Излази из школе и постаје државни чиновник. После преломне 1875. пише углавном хумористичке приповетке ("Распис", "Шило за огњило", "Свирач", "Редак звер", "Шетња после смрти", "Вујина просидба" и др.), у којима се друштвена критика ублажује. У њима су и даље на удару сеоске газде - варалице, али се представници власти најчешће јављају у улози бранитеља слабих и незаштићених. Колико је у овој промени имала удела спољашња принуда говори судбина комедије "Подвала". После неколико првих приказивања она је забрањена зато што је писац у њој "опорочавао" представнике званичне власти. Био је принуђен да поправи комедију. Уз хумореске и комедије, у овом периоду је објавио и највећи део својих фолклорно-фантастичних приповедака ("После деведесет година", "Награисао", "Задушнице", "Брата Мата"), у којима је под Гогољевим утицајем обрадио народна предања о вампирима и нечистим силама, као и неколико приповедака озбиљне садржине, међу којима је најлепша патријархална идила "Прва бразда", химна селу, сеоском човеку и сељачком раду, пуна ведрине и оптимизма, прожета најчистијим и најплеменитијих људским осећањима. После 1885, када је објавио "Прву бразду" и "Подвалу", готово је престао да се бави оригиналним стварањем, али је наставио плодан преводилачки рад с руског и француског језика. Најзначајнији су му преводи класика руског реализма: Гогоља ("Тарас Буљба", "Мртве душе"), Гончарова ("Обломов") и Толстоја ("Рат и мир").
Обимом невелико, свега тридесетак приповедака и две сеоске комедије, оптерећено уз то уметничким недостацима карактеристичним за сваки почетнички период, његово дело одише елементарном снагом и једноставношћу, што га чине значајним писцем. Критички однос према стварности, савременост тематике, приказивање типова друштвеног живота (сеоски зеленаш, корумпирани чиновник, простодушни сељак - то су његови најчешћи типови) чине га изразитим реалистом. С друге стране, код њега су уочљиве и неке нереалистичке црте карактеристичне за српске реалисте: идеализација старог села, фолклоризам. Развијајући се под двоструким утицајем, политичким С. Марковића и књижевним Н. В. Гогоља, своја дела је градио на народној основи, богатећи их елементима прихваћеним из усмене прозе. Његове хумористичко-сатиричне приповетке, које су најбројније и најзначајније, као и обе комедије - изграђене су по моделима шаљивих народних прича и анегдота. У њима је дошао до изражаја рустикални, фолклорни дух подсмевања, ругања, подвале, чије су жртве увек непоштени људи, варалице, тлачитељи народа. Они којима је варање занат бивају једном преварени и изиграни, враћа им се мило за драго, "Шило за огњило"; они постају предмет јавне поруге и стиже их праведна казна за недела која су починили. О свему томе приповеда једноставно и природно, служећи се често поступцима усмених приповедача, језиком у коме се осећа живи говор његовог краја. Умро је 2. фебруара 1908.