Димитрије Ђурић (Београд, 28. септембар 1838 - Београд, 19. октобар 1893) - српски генерал и писац.
Његови родитељи воде порекло из Херцеговине. Основну школу и гимназију учио је у Београду. У артиљеријску школу ступио је 29. октобра 1855. Каплар је постао 22. децембра 1856, поднаредник 16. новембра 1857, наредник 5. новембра 1859, потпоручник 9. августа 1860, а поручник 30. јула 1862. Иступио је из војске 5. фебруара 1863, а поново је примљен у њу, као поручник, 5. децембра 1867. Затим је постао капетан 2. класе 2. јануара 1872, а капетан 1. класе 27. априла 1873. Мајорски и пуковнички чин стекао је године 1876. Пуковник је постао 1881, а генерал уочи смрти, 1893. године.
Провео је у пруској војсци годину дана, а завршио је Николајевску академију генералнога штаба у Петрограду (1865-67).
Обављао је дужност командира чете у пешадији, штабног официра у Подрињу, професора тактике у Војној академији, командира пешачке бригаде (1882), реферанта за пешадију у активној команди (1884), начелника интендантуре у Првом српско-турском рату и српско-бугарском рату (1885), начелника штаба шумадијског кора у Другом српско-турском рату, начелника операционог одељења Главног генералног штаба (1887), министра војног (1889-1892), и управника Војне академије на којој је остао до смрти, која га је снашла 19. октобра 1893. године.
Био је ожењен Персидом, ћерком Димитрија Матића. Имали су Милоша Ђурића, официра, Станиславу удату за санитетског пуковника др Романа Сондермајера (њихов син је пуковник Тадија Сондермајер и Станислав Сондермајер), Драгицу удату Тошковић, Спасенију удату за капетана Ђорђа Ристића, Велизара официра и Љубицу удату за пуковника Михаила Наумовића.