Радивоје Лола Ђукић, рођен 3. априла 1923. у Смедереву, у породици књижевника Трифуна Ђукића. ТВ, позоришни и филмски редитељ и комедиограф. Студирао сликарство на Ликовној академији и филмску режију на Високој филмској школи у Београду. Највећи део живота, како сам каже, посветио хумористичком обликовању феномена смешног и сатиричног у позоришту, на филму, радију и телевизији. У почетку своје уметничке делатности најпре делује као уредник Дечјег и Драмског програма, као и Забавног програма Радио Београда. Оснивач је Хумористичког позоришта (Позориште на Теразијама), а у Телевизији Београд од њеног оснивања делује као помоћник директора за продукцију, главни и одговорни уредник културно-уметничког програма (до 1963). Највећи део своје активности на Телевизији Београд посвећује хумору и сатири у овом медију. Режирао је више играних филмова: Језеро, Балада о свирепом, Нема малих богова, Срећа у торби, На место, Грађанине Покорни, Златна праћка, Бог је умро узалуд, Човек са четири ноге. Поред овога снимао је документарне, наставне и лутка-филмове, као што је и писао песме и позоришне комаде за децу. Писац је многобројних комедија: Златни мајдан, Бог је умро узалуд, Човек са четири ноге, Морам да убијем Петра, Усрећитељ, Једна љубав и пет покојника, Крадем, крадеш, краду, и мјузикл Уби или пољуби. Као комедиограф је један од најигранијих домаћих аутора шездесетих и седамдесетих година на југословенским театарским сценама. Највећи део свога комедиографског стваралаштва посветио је телевизијском медију. Аутор је око 200 серијских хумористичких емисија и ТВ комедија и сатира које је најчешће сам режирао: Сервисна станица, 1959, 1960; На тајном каналу, 1961, 1962; Музеј воштаних фигура, 1963; Огледало грађанина Покорног, 1964; Лицем у наличје, 1965; Црни снег, 1966; Људи и папагаји, 1967; Спавајте мирно, 1968; Сачулатац, 1968; Десет заповести, 1970; Ћу-ћеш-ће, и др. Аутор је хумористичких сећања објављених у књизи Склеротични мемоари, Ново дело, Београд, 1987. Умро је 7. септембра 1995. у Београду.