Јован Ђорђевић, рођен је 13. новембра 1826. у Сенти. Књижевник, оснивач Српског Народног Позоришта, аутор текста химне Краљевине Србије (Боже правде).
Учио је гимназију у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, филозофију у Пешти, а 1845. уписао се на пештански медицински факултет. 1848. дефинитивно је прекинуо студије. 1849. бачки велики жупан, Исидор Николић-Џавер, и сам познати писац, позвао га је к себи у Сомбор. Одатле је отишао у Лугош за судског чиновника, а 1852. на позив патриота, прешао је у Нови Сад за професора велике српске гимназије. Овде је због Вуковских и народњачких идеја, дошао у сукоб са неким члановима патроната, те је 1857. примио у Пешти секретарство Матице Српске и уредништво Летописа. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1857-1859. Наишавши и овде на непријатељство истих чинилаца, одазвао се 1859. понуди Данила Медаковића и прихватио је, уз Ђ. Поповића, сауредништво Српског Дневника у Новом Саду.
Углавном је водио администрацију и пунио просветни део листа. На његову каријеру одлучне су биле 1860. и 1861. 1860 почео је да објављује низ оних важних чланака о позоришту, којима је усталасао војвођанско Српство и тиме непосредно допринео оснивању сталног Српског Народног Позоришта (16/7 1861) под окриљем Српске Читаонице. 1861. као посланик на благовештенском сабору. писао је белешке са саборских седница, које је после издао у књизи: Радња Благовештенског Сабора, 1861. Кад је Поповић-Даничар иступио из уредништва, он је наставио рад са Ђ. Вукићевићем. Тих дане је био главни чинилац целокупног културног полета у Војводини. Све просветне манифестације, као што је била и свечаност о Текелијиној стогодишњици (17/7 1861), коју је он организовао, биле су смишљене прилике да се у време апсолутизма, национални дух одржи компактан и активан. 1863. је предао фактички уређивање Српског Дневника Светозару Милетићу, а сам се све више посветио позоришту, заводећи непрекидно турнеје. 1864. Српски Дневник је био обустављен, а он, као одговорни уредник, стављен под војни суд. Иако је 1865. дошло до опште амнестије, лист више није покренут. 1867. је довео новосадску трупу на гостовање у Београд. На представи 5/11 1867 кнез Михајло му је обећао лично да ће о свом трошку сазидати зграду за позориште у Београду. 1868. позван је за првог директора Народног Позоришта у Београду, а кад је (1870) креирано звање драматурга, именован је на то место. 1873. Народно Позориште је затворено, против његове воље, а он је постављен за наставника. 1876. постао је управитељ полугимназије у Шапцу, 1878. управитељ гимназије, а 1880. управитељ учитељске школе у Београду. 1888. изабран је за професора опште историје у Великој Школи. Пошто је још 1892. био кратко време министар Просвете у Авакумовићевом министарству, и исте године свечано, у приликама општег народног славља, прослављена педесетогодишњица његовог књижевног рада. он је 1896. пензионисан. 1887. био је наставник краљу Александру за историју и географију, и пратио га је на путу у Крим.
Почео да пише стихове 1842. (Спомен сестри Милици). И касније је радио на поезији, спевавши популарну позориштну алегорију Маркова сабља, српску химну (Боже правде) итд. Али од свег књижевнога рада има више важности Ђ. иницијаторско и организаторско деловање на културном, специјално на позориштном пољу. Ту спада и Глумачка школа, коју је основао 1870. и у којој је предавао он сам са Бачванским до 1893. као и документовани мемоар о Позоришту и и његовој кризи, који је предао министру Просвете 1873. Од књижевних радова, осим поменутих, ваља поменути још: биографије о Двојици Станимировића и о Чучук-Стани. Латинско-српски речник 1886, Општа историја у две књиге 1898, и многобројна позоришна дела са мађарског и немачког (Шилерова Сплетка и љубав), оцене за многе уџбенике и књижевне појаве, путописи (Летопис, 133, 134, 135), Занимљиве успомене у Јавору од 1892. итд. Умро је 9. априла 1900. у Београду.