Павле Ђуришић, четнички потпуковник и војвода Комски. Рођен 9. јула 1907. у Подгорици.
Завршио је основну школу у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранама, али при крају друге године прелази у гимназију, полажући шести разред. Ту у Беранама је завршио седми разред гимназије, и тада се одлучио да своју будућност тражи у војничком позиву.
У јесен 1927. године Павле Ђуришић улази у 55. класу Војне академије, из које 1930. године излази као пешадијски потпоручник. Током 1930. и 1931. службује у Сарајеву као водник 10. пешадијског пука Таковског. Његове старешине запажају у њему изванредне способности и амбиције, па га шаљу у Пешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са тог положаја послат је по својој молби у Беране, како би могао помоћи својој мајци.
У 1934. години службовао је у Беранама, прво као поручник - водник батаљона 48. пешадијског пука, а затим као ађутант. Из те исте војне јединице 1937. полаже капетански испит, а затим постаје командир прве чете тога батаљона.
Када су италијанске трупе упале у Албанију 1939. године, Павле Ђуришић је са својом четом послат у Плав. На Плавском Језеру, Павле није само војник него и дипломата. Вешто се повезује са угледним људима окупиране Албаније. Због тога италијанска команда на његову главу баца уцену од 100.000 динара у сребру.
Априлски рат га затиче га на томе положају. У саставу Комског одреда, под командом генерала Љубе Новаковића, истог дана прелази албанску границу. Уместо брзог продирања ка Скадру, преко источних планина, долази капитулација југословенске војске и крај рата.
По доласку у Стару Градишку, дочекале су га наоружане Усташе и разоружале и њега и остале четничке официре 20. априла 1945.
Под изговором да треба да остану у Градишки до нових преговора са Секулом Дрљевићем, сви официри, на челу са Ђуришићем су затворени у стару зграду. И поред последњих нада да ће их Усташе поштедети, већ је наређено уништење трагова Јасеновца.
Ускоро у Стару Градишку долазе истакнути усташки официри, међу којима су били: Љубо Милош, пуковник Иван Џал, капетан Драгутин Пудић, капетан Јосип Судар, Бошко Аграм, Душан Поповић и потпуковник Доминик Пичили. Након пописа ствари и личних наоружања, наређење долази до потпуковника Пичилија да са својом групом ликвидира четничке Павла Ђуриђића и све затворене официре у Јасеновцу.
После поноћи, 21. априла 1945. сви официри на челу са Павлом Ђуришићем су везани и отпремљени до моторних чамаца који су их чекали на Сави. У највећој тајности и под окриљем великих Усташких снага чамац је отпловио и пристигао у Јасеновац, где су се већ увелико уништавали трагови Усташких злочина.
Група заробљеника је упућена у двориште Сабирног Логора бр ИИИ (Службена капија концентрационог логора Јасеновца) и ту их пострељао потпуковник Доминик Пичили. Леш Павла Ђуришића је бачен у оближњи бунар, док су остали лешеви побацани и измешани са осталим жртвама Усташа, а неки су и спаљени у крематоријуму.
По уласку јединица 4. српске бригаде у логор, заробљене Усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Из бунара је заиста извађен један леш, али партизани нису веровали да је то био леш Ђуришића.
Поред Ђуришића, стрељани су још и пуковници Захарије Остојић, Мирко Лалатовић, Лука Балетић, мајор Петар Баћовић, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног четничког одреда, капетан Гајо Радовић. Једино је поштеђен Драгиша Васић, који је предат партизанским јединицама.
Убијена је комплетна пратња војводе Павла Ђуришића идућег дана са остатком заробљеника.