Димитрије Давидовић, рођен је 12. октобра 1789. у Земуну. Као студент медицине, први је покренуо у ЏИЏ веку новине ("Новине србске"), које је издавао најпре у Бечу 1813 - 1821. а потом у Србији од 05. јануара 1834. до 16. марта 1835.
Прешао је у Србију 1821. и до 1829. био је секретар кнежеве канцеларије. Од 1829-1833. је био члан делегације за преговоре с Турцима и заслужан је за њихов добар исход. 1835. је израдио Сретењски устав, и у уставном периоду је био министар унутрашњих послова и просвјете. По укидању овог устава пао је у немилост код кнеза Милоша Обреновића и до краја живота је остао у сиромашству.
Био је загрејан просветитељским идејама и слободоумљем; бавио се и књижевношћу и историјом.
Главно његово дело, "Дјејанија к историји српскога народа", објављено је 1824. затим 1846. и 1848. под насловом "Историја народа српског".
Уз "Српске Новине" издао је и забавни лист под именом "Забавник", прво белетристичко предузеће у српској књижевности. 1821. изашла је и његова "Историја Српског Народа". Тако се редакцији "Српских Новина" удара први темељ скупљању градива за српску белетристику, за скупљање народних песама и журналистику.
У овом положају утицао је на догађаје и целу српску политику тог доба. Био је у служби Милошев секретар, али по утицају на послове и први министар српски.
У свим овим фазама био је важна особа. Кнез Милош га је слао 1829, 1831. и 1833. у Цариград и увек се са успехом враћао у Крагујевац.
Када је у броју 49 из 1845. објавио вест о болести старијег Милошевог сина,Милана, чаша се препунила и Милош уклања Давидовића из новина и свих других државних послова. Но, Милош је дубоко у себи веома ценио и поштовао Давидовићев "учинак", знање, искуство, умешност и допринос уширењу Милошевих видика и видика његове деце. Могао је Милош да га ликвидира, или пошаље у иностранство. Није то учинио већ га је послао у Смедрево, дао му кућу у центру града, имање у околико са 60 стабала квалитетних шљива и 300 златних гроша годишње.
Ту, у Смедереву, нашао је свој мир. Супруга и сва деца умрли су пре њега и он остаје потпуно усамљен без икаквог порода, заборављен од свих. Умире 25. марта 1838. Нико није забележио смрт овог заслужног човека и великог Србина. Сахрањен је на ледини (вероватно свом имању) да нико не би знао где му је гроб. Савест се касније пробудила. Гроб је пронађен и његове мошти су пренете на смедеревско гробље и положене у лепо уређену гробницу одмах поред значајног историјског споменика - црквине из 15. века где се и данас налази. На надгробној плочи пише:
"Димитрије Давидовић сав Србин. За 60 шљива и 300 гроша"
Од ондасњих његових тековина једна постоји још и данас. То су званичне "Српске Новине", које је он покренуо, а које данас још као званични орган излазе. Он им је био први уредник, а новине ове су биле у опште прве новине у Србији.