Јован Дошеновић (рођен 178?, Велика Писаница, Хрватска - преминуо између 1811 и 1815 ), српски песник, преводилац и један од првих књижевних естетичара српских.
Његов живот је данас познат врло мало. Син је Атанасија Дошеновића протојереја. Рођен је у Великој Писаници, у Хрватској, у претпоследњој десетини осамнаестог века. Породица Дошена и Дошеновића има и данас у Лици и даље доста; нису сви међусобни рођаци а вере су или источно-православне, као што је и Јован, или римокатоличке. Главно му је школовање било у Падови, где је у универзитету постао доктор философије и слободних уметности. По повратку у домовину провео је мало у дому очеву, а по том је био у Трсту књиговођа у великој радњи Доситијева пријатеља Драге Теодоровића. Ту је остао до 1809, када је пошао у Пешту ради штампања својих списа У Пешти је наштампао зборник песама. Численицу или Науку рачуна, И део, и спремао се да још више изда. Ту се тешко поболео, али је био прездравио. Ту му се, на жалост, и траг губи, али се зна да је 1811 још био жив, Али се 1815 већ помиње међу преминулим српским књижевницима. Осим италијанског језика, на коме се образовао, знао је француски и немачки. Упознавши се, доцније, и са његовим радом, Копитар је скромне почетке Дошеновића стављао у ред најбољих производа тадашње српске књижевности, а у књижевним разговорима, преко писама, с пријатељима похвално помиње његово име.
Певање се Јована Дошеновића може различите делити: по изворности, по предмету певања и по облику. У првом случају он је више преводио а мање певао самостално. Његов литерарно-историјски значај и јесте у томе што се он јавља као први који је био упознат и с туђом уметничком поезијом, те је први и започео препевање с туђих језика. Тек на тај начин су се ондашњи српски читаоци могли упознати са разноврсним песничким облицима, видевши да осим пригоднога певања, какво је дотле било претежно у обновљеној књижевности српској, има још и другачијега уметничкога певања, и да је оно управо и главно. Изворе својих препева казује уопште у предговору, где помиње Талијанце Виторелија и Кастија и Руса Ломоносова. Није њему сујета диктирала да не каже извор свакој песми посебно.
Препевајући своје узоре, није имао намеру да њих прикаже српској публици. Он је у њима управо тражио само ослонац, бирајући оно што је мислио да је по облику или садржини важно за српску поетску књижевност. По предмету певања његове песме су љубавне или певају о лепоти природиној или су пригодне, а по облику су: анакреонтике, сонети и оде. У сваком се стиху он види како песнику везује руке и крати слободу кретања језик којим је певао. Желео је да пева народним језиком; он је, уопште узевши, тако и певао; али је ипак до потпуне чистине требало још врло много. Толико му исто стајаше на сметњи и несређени правопис. Његов језик није чист, али се старао да га свуда буде.