Владимир Дедијер, академик, публициста и новинар, рођен је 4. фебруара 1914. у Београду. Порекло породице Дедијер је из Словеније.
Његов отац се налазио на војној служби војске Краљевине Србије у Београду када се Дедијер пред почетак Првог светског рата родио.
Своје детињство и младост је провео у Београду. Ту је завршио и основну школу, гимназију и новинарсво, а затим се укључио активно у радники покрет. Уређивао је неколико новина у земљи, међу којима је била "Политика", "Време" и "Краљевски лист". Иако није био ни члан КПЈ, ни СКОЈ-а, Владо Дедијер је радио у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора "Политике", Владислава Рибникара са којим је упознао Тита по доласку у Београд 1941.
У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу "Борба" као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство.
По формирању првих партизанских одреда постављен је за политичког комесара Крагујевачког батаљона. Учествовао је заједно са четницима које је предводио мајор Миодраг Палошевић-Палош у опсади Краљева половином октобра 1941. Ту је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни Штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У операцији на Сутјесци изгубио је своју жену, Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе 2. Пролетерске дивизије. По одласку главнине партизанских снага у Босну, сналази га нова невоља. Од тешке болести му умиру оба сина у Љубљани: Боривоје и Бранко.
После завршетка рата, одлази на отварању Уједињених Нација у Сан Франциску. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој Дневник, који је после рата објављен. У Београду се по други пут оженио, овога пута Вером Дедијер. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. По повратку добија задужење да буде уредник листа "Борба". Био је слан у разним мисијама за време сукоба са Стаљином. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - "Прилози за биографију Јосипа Броза Тита".
Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРЊ од 1953. Као уредник листа "Борба", оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. На тајном суђењу заједно са Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Здравко Политеа, који је 1928. на "Бомбашком процесу", бранио Тита, а касније је и кардинал др Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРЊ августа 1954.
После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига.
У Америци је постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других.
Активно је радио и у Академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику "Историја Југославије од 1918", у издању београдског Нолита 1972. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941-1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла трагична смрт.
Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. у Бостону. Ту је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, положена је крај његова два трагично преминула сина Боривоја и Бранка, 21. децембра 1990. у Љубљани.