Александар Дероко, рођен је у Београду 16. септембра 1894, где је матурирао и уписао Технички факултет. Чувени српски архитекта и писац многобројних књига из домена архитектуре, али и других области, које је најчешће сам илустровао. Био је вишегодишњи професор Београдског Универзитета и члан Српске академије наука и уметности.
Почетак рата га је дочекао на студијама и он као један од 1300 каплара са чином наредника стаје на браник отаџбине. Током рата је постао један од првих српских пилота.
По окончању рата враћа се студијама архитектуре и уметности у Риму, Прагу, Брну и Београду где је дипломирао 1926. године. Као стипендиста француске владе одлази у Париз где се дружи са Пикасом, Шумановићем, Корбизијеом, Растком Петровићем и другима који су тада живели у Паризу.
Пројекат Храма светог Саве који је урадио са Богданом Несторовићем 1926. победио је наконкурсу и његова изградња се данас приводи крају. Почетком тридесетих година постаје професор на Архитектонском и Философском факултету на којима је предавао до пензионисања 1974. године.
На Архитектонском факултету у Београду, био је редован професор на предмету Савремена архитектура. Амфитеатар је био премали да прими све студенте, и уопште све заинтересоване. Током Другог светског рата био је заточен у логору на Бањици.
На својим путовањима у више наврата (1954, 1956 и 1965) боравио је на Светој Гори, о чијој је архитектури и животу оставио драгоцене податке.
Члан САНУ постаје 1956. године.
Умро је 30. новембра 1988. године.