Петар Добрњац је рођен 1771. у пожаревачкој нахији, у селу Добрињи. У младости је био хајдук неко време, а потом је као сељак трговао углавном живом стоком. Године 1804. био је буљубаша (заповедник чете) под Миленком Стојковићем. 1805. учествовао је у боју на Иванковцу против Хафиз-паше, после које га је Совјет прогласио бимбашом (заповедник над 1000 људи) и војводом. После битке код Делиграда (1806), против скадарског Ибрахим-паше, долази у ред првих старешина у земљи. Када је Карађорђе 1809. поделио војску на четири дела, јужни део, који је био усмерен ка Нишу водио је Милоје Петровић. Због свађе између Добрињца и Милоја Петровића изостала је помоћ војводи Стевану Синђелићу, у боју на Чегру (1809), што је довело до српског пораза. После пада Делиграда (1809) напустио је Србију због неслагања са Карађорђем. 1810. се вратио у земљу на интервенцију Русије, али је 1811. поново протеран. По слому И српског устанка (1813), Петар је покушао да учини нешто за Србе и Србију, али му се није дало. Ишао је чак до Париза и Петербурга код Родофиникина, али безуспешно.
Петар је примао од Русије годишњу пензију од 300 дуката, а после закљученог мира између Руса и Турака 1812. из Каравлашке се сели у Бесарабију, где је држао бољарска села под закуп и вратио се трговини.
У ИИ српском устанку (1815.) био је повереник кнеза Милоша код руског цара Александра И, али се није враћао у Србију.
Петар Добрњац је имао два сина, али су обојица умрла у Петербургу, у кадетском корпусу, и једну ћерку, Љубинку. Она је била удата за Кузмана, сина Луке Лазаревића. Умро је у Јашију 1828.