Владимир Дворниковић - рођен је 28. јула 1888. у Северину као најстарије од једанаесторо деце професора Учитељске школе у Сарајеву и сеоске учитељице. По завршетку гимназије (Земун, Сарајево), 1906. уписује студиј филозофије у Бечу, где је слушао предавања Јерусалема, Гомперца, Јодла, Хофлера и других. Докторирао је 1911. код Фридриха Јодла.
Због пројугословенских ставова остао је без аустроугарске државне стипендије, да би касније са места суплента Велике реалке у Сарајеву био протеран у Бихаћ, где је радио као професор у гимназији. Године 1919. је хабилитирао, постао доцент и почео да ради на Свеучилишту у Загребу. За редовног професора постављен је у пролеће 1925, да би већ почетком наредне године био пензионисан због неуклапања у школско-филозофски круг окупљен око Алберта Базале. Актуелност, оригиналност тема и занимљивост Дворниковићевих предавања није се уклапала у строги академски дух Свеучилишта.
Пензионер са једва 38 година, рад је наставио држећи јавна предавања: у Југославији и Европи их је одржао више од 400. Ауторизована - и вероватно непотпуна - Дворниковићева библиографија објављених књига, студија, расправа, есеја, критика, осврта и чланака износи 472 јединице. И поред тога, водио је преписку са Вилхелмом Вунтом, Алфредом Адлером, Герхардом Геземаном, Вилхелмом Оствалдом, Фридрихом Јодлом, Тадеушом Котарбинским, и са Браном Петронијевићем, Драгутином Прохаском, Миланом Ћурчином, Ксенијом Атанасијевић, Иваном Брлић-Мажуранић, Коломаном Рацом... Био је члан Српског психоаналитичког друштва, заједно са Николом Шугаром, Хугом Клајном, Николом Поповићем, Војином Матићем, Милошем Журићем и другима (Дворниковићеви радови на овом подручју обухватају текстове о Вилхелму Вунту, Виљему Џејмсу, Сигмунду Фројду, К.Г. Јунгу, Алфреду Адлеру, Рибоу, Ле Бону, Килпеу, Вирцбуршкој школи, гешталт психологији и др.).
Ни други Дворниковићев "радни однос" није био дужи од каријере свеучилишног професора. Почетком 1933. постављен је на место помоћника министра просвете Србије, да би поново био пензионисан у јесен следеће године. Геца Кон га је новчано помагао док је писао Карактерологију Југословена. После Другог светског рата радио је као "научни радник, члан комисије за израду номенклатуре у грађевинарству" при Савету за грађевинарство, а 1953/54. био је "стални хонорарни наставник Бродарске средње техничке школе у Београду". У новој Југославији дела му више нису штампана, нити је као "реакционарни мислилац" могао да објављује филозофске и етнопсихолошке студије. Повремено се издржавао продајући своје аквареле. Умро је 1956. у Београду после операције камена у жучи. Умро је 30. септембра 1956. у Београду.

почетак
назад