Недељко Чабриновић, рођен је у Требињу 20. јануара 1895. као син аустријског полицијског шпијуна. Од самих почетака свог школовања није био баш најбољи ученик. Веран себи у четрнаестој је одустао од даљег школовања и посветио се лутању и трговању. Но, од нечег се морало живети па се запослио. Тако је радио као лимар, тесар и типограф. Ни на једном послу који је радио његове колеге нису имале баш нарочито мишљење о њему јер је био изразито свадљива особа. Уз то ни послодавци нису били превише задовољни њим јер није био нарочито радишан. 1912. у Сарајеву је учествовао у типографском штрајку због чега је протеран из Сарајева. Потом је радио у Трсту, Загребу и Београду. У Београду је нашао посао у штампарији "Велика Србија", а потом у Државној штампарији Краљевине Србије. Чабриновић не само да је мењао послове већ је олако мењао и политичка уверења. Тако је првобитно био социјалист, потом анархист да би на крају завршио као националист. Али ту је увек била једна константа - зашта год се залагао увек је то чинио са једнаким жаром. У некој београдској кафани мајор српске војске Танкосић врбовао га је за једног од извршиоца плана атентата на надвојводу Франца Фердинанда, наследника аустријског трона. Након успешног врбовања придружио се Гаврилу Принципу и Трифку Грабежу у вежбању стрељачких способности у кампу за војну обуку. Пре поласка у Босну са циљем остваривања плана опростио се са Милицом Рацковић, графичком радницом, поклонивши јој Типографски календар 1911. за успомену, са напоменом: "О мени ћеш чути за неки дан више..." Из Сарајева се јавио разгледницом Микиши Миленковићу, и Драгољубу Госпићу, својим добрим пријатељима. У обе разгледнице ставио је наслове песама Ђуре Јакшића: "Падајте браћо!" и "Ој, Видовдане, жељени брале." Драгољуб Госпић ће за њега рећи како је био ...романтик, сентименталист, човек коме за срце приања свака лепа мисао, свака револуционарна фраза, сваки херојски гест, бунован, увек одлучан и пун полета...
На дан атентата 28. јуна 1914. први је бацио бомбу на колону возила којом се возио надвојвода али није успео убити надвојводу већ је бомба погодила пратњу. Видевши да није успео у својој намери прогутао је отров и скочио преко зида који га је делио од реке Миљацке. Но, отров је био стар (самим тим је изгубио своја отровна својства) те је изазвао само повраћање и мучнину у желуцу. Како је Миљацка тек неколико центиметара дубока за њим су скочили и људи из надвојводина осигурања и ухапсили га. Њему и осталим атентаторима организовано је суђење у октобру 1914.
Изјаве које су атентатори дали на суђењу биле су сасвим различите, а које су одговарале на питање зашто су починили атентат. Од тога да су желели бити јунаци, осветити се за босанско сиромаштво, желели учинити добро, да су борили за Велику Србију итд. За разлику од Гаврила Принципа он је на суђењу, сав у сузама, изразио кајање због тог злодела. Проглашен је кривим и као малолетник осуђен на двадесет година затвора. У првим данима робије, у самици, ексером гребе плехану посуду за јело урезујући слова и тако "штампа" свој лист "Бомба", кратке вести и поруке у неколико реченица. Умро је у 21. јануара 1916. од туберкулозе у затвору у Терезину (Чешка). Посе смрти, гроб му је поравнат и забетониран како се не би знало место где је сахрањен. Када је 29. априла 1918. умро и Гаврило Принцип, тако је поступљено и са њим. Међутим, један војник забележио је места у дворишту тврђаве где су тела сахрањена, па су тако тела, после Првог светског рата, нађена и сахрањена у Сарајеву у заједничкој гробници атентатора.