Васа Чарапић, чувени Змај од Авале, пре два века био је један од првих који започео причу о устанку против дахија. Овај знаменити војсковођа рођен је 1770. у Белом Потоку испод Авале, а погинуо 29. новембра 1806. у борби за ослобођење Београда. Његова породица пореклом је била из племена Кучи у Црној Гори, а занимљиво презиме добила је тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима.
Као фрајкор - добровољац - учествовао је у Кочиној крајини. У рату између Турске и Аустрије Васа се борио као добровољац против Турака. Ту је показао изузетно херојство, па је стекао и велики углед. Због тога је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Био је познат и по једној ствари - великој мржњи према Турцима, која је постала пословична.
Дахије су се спремале 1804. пред саму зиму да почну сечу српских кнезова, а Васа пошто сазнао за то са још два Чарапића побеже на Авалу. Када су београдски Турци дошли у Бели Поток да га траже он их нападе и отера. Убрзо после тога Турци убише Васиног брата Марка Чарапића у селу Калуђерица.
Карађорђе се 1806. двоумио да ли да крене на Београд. Ипак, по наговору самог Чарапића, решио је да нападне. Остале старешине нису веровале да је могуће освојити Београд али Васа је добро познавао прилике и наговарао Карађорђа да ударе. Напад је почео у зору 29. новембра, муњевитим упадом Срба унутар зидина. Васа је са 3.000 својих војника напао шанац код Стамбол капије, отприлике код почетка Скадарске улице, а у часу када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо "За мном, браћо!" турски куршум га је погодио у крста.
"Гле, изеде ме пас, закон му његов! Не бојте се! Ено пева Чамџија!" рекао је тад храбрећи своје саборце. Милосав Чамџија је баш у том тренутку узјахао турски топ на бедему и запевао на сав глас. Пренет је у Карађорђев шатор, где се за живот борио још два сата, а онда је издахнуо. Пред смрт позвао је брата Танасија и рекао да га сахрани у манастиру Раковица. Жеља му је испуњена, а по наредби краља Петра И читав век касније подигнут му је споменик.