Бранимир Брана Ћосић, истакнути књижевник међуратног периода, рођен је 1. септембра 1903. у мачванском селу Штитар, недалеко од Шапца, у учитељској породици. Отац Драгомир је био напредни учитељ, шклски реформатор и управитељ школе, а бавио се и политиком. Умро је јако рано, у својој тридесетој години, од ране задобијене на политичком збору, када је Брани било само две године. Даљу бригу о сину јединцу преузела је поћртвована мајка Даринка, учитељица и дечији писац.
Бранино детињство прекинуо је Први светски рат. Окупационо време памтио је по бомбардовању Београда и дугим редовима за храну и хлеб насушни. Избегличке дане породица је провела у Нишу.
Основну школу учио је у Краљеву и Београду. Гимназијско школовање започео је у Цесарској и Краљевској реалној гимназији у Београду, где је био одличан ђак. За време окупационом пколовања разболео се од болести - туберкулозе.
По завршетку рата, школовање је наставио у Трећој београдској гимназији. Био је тих и повучен и остао запамћен по дебелој свесци својих прича и скица, коју је увек носио са собом. Почетком 1919. надарени гимназијалци основали су свој књижевни клуб.
Уписао се на Правни факултет у Београду и оверио два семестра, али испите није полагао.
Лека својој тешкој болести тражио је у Дубровнику, слованачком санаторијуму Тополшчица (где је боравио више пута), на Оштрељу, у Манастиру Вољавчи, у Санаторијуму код Лозане у Швајцарској, итд.
Приликом једног боравка у Тополшчици, упознао је своју једину љубав, будућу вереницу МИлицу Зарић, са којом је планирао и брак. Чак је, половином 1933. започео градњу куће у Београду.
Радио је као коректор у дневнику Нови лист, затим као новинар у Политици и Правди, и коначно као чиновник у Министарству просвете.
У јесен 1923. прешао је филозофски факултет у Београду; у марту 1926. уписао се на Универзитет у Лозани, а 1927. на париску Сорбону. Болест, стална борба за егзистенцију и бављење књижевним радом исцрпљивали су његове снаге и нису му дозволили да студије приведе крају.
Сав преостали Бранин живот био је грчевита борба са опаком болешчу.
Огласио се 1922. причом Убица сенке госпођице Марије. Уследиле су две збирке приповедака: Приче о Бошковићу (1924) и Египћанка и друге романтичне приче (1927). У међувремену, 1925. објавио је младалачки роман Врзино коло, а потом и роман Два царства (1928). Из 1933. године потиче његова најбоља збирка приповедака Као протекле воде, у којима је "одјекнула сурова животна истина".
Пуних шест година радио је на свом најбољем и најпознатијем роману Покошено поље, чија се радња, поред осталих места, одвија и у Шапцу и Штитару. Роман је коначно завршен крајем августа 1933. и два пута је драматизован. Учинили су то Радивоје Динуловић (1934) и Мила Димић (1935). Комад је премијерно изведен у Народном позоришту у Нишу (1934), а потом и у Народном позоришту у Београду (1936).
Његова дела превођена су на француски, мађарски, румунски, словачки, словеначки и италијански језик.
Умро је 29. јануара 1934. на Универзитетској клиници професора Игњатовског у Београду, у 31. години. Умро је у годинама у којима талентовани литерати тек почињу да стварају значајна књижевна дела.