Бранко Ћопић је рођен 1. јануара 1915. у Подгрмечу у селу Хашани, надомак Босанске Крупе. Основну школу завршава у родном селу након ћега упусује нижу реалну гимназију у Бихаћу. Књига "Магареће године" настала је по сећању на време проведено у "Просвјетином" интернату у Бихаћу, такозваном конвикту. Четири године које је ту провео писац описује као један од најлепших делова свог живота. Након ниже гиманзије уписује учитељску школу у Бања Луци у класи професора Владе Милошевића код којег је и полагао пријемни испит из језика и музичке културе.
Учитељску школу у Бања Луци није завршио. Избачен је из школе у четвртом разреду због читања напредне литературе. Након тога уписује се у Учитељску школу у Сарајеву из које је, такође, избачен. Из Сарајева се враћа у Бања Луку, али школу је, ипак, завршио у Карловцу где је прабачен уз помоћ неких професора.
По завршетку учитељске школе одлази у Београд, уписује и завршава Филозофски факултет. За време студирања с времена на време објављивао је приче у "Политици", посебно када је уредник био Жика Милићевић.
Други светски рат затекао га је на одслужењу војног рока у Марибору у бившој војсци Краљевине Југославије. Ту је доживео распад војске и државе, али се већ на самом почетку повезао с народноослодилачким покретом и од самог почетка до краја рата и ослобођења био припадник партизанских јединица. Све време рата био је ратни дописник заједно са нераздвојним пријатељем и кумом, такође веома познатим књижевником, Скендером Куленовићем.
Други светски рат подстиче га да напише романе "Пролом", "Глуви барут", "Не тугуј бронзана стражо" и "Осма офанзива", затим приповетке "Роса на бајонетима", "Сурова школа", "љубав и смрт", "Доживљаји Николетине Бурсаћа", "Горки мед", "Свети магарац", "Људи с репом" и збике песама "Огњено рађање домовине" и "Ратниково прољеће". Написао је и романе за децу "Орлови рано лете", "Славно војевање" и "Битка у златној долини" (познати су као "Пионирска трилогија") и "Магареће године", збирке прича "Приче партизанке", "Вратоломне приче", "Приче испод змајевих крила" и "Доижвљаје мачка Тоше", збирке песама "Чаробна шума", "Армија одбрана твоја", "Партизанске тужне бајке", "Вечерње приче", "Дједа Тришин млин" и "Несташни дјечаци".
Писао и сценарије за позориште и филм. Познат је по комедији "Доживљаји Вука Бубала" и комаду за децу "Ударници" и сценријима за ратне филомове "живјеће овај народ" и "Мајор Баук".
Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски и мађарски језик.
Цео радни и животни век након другог светског рата провео је у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Многи су за њега говорили да је највећи дечији писац свих времена рођен на просторима бивше Југославије.
Иако је припадао народноослободилачком покрету, као човек великог образовања, бистра ума, осећаја за правду и праведност и критичког посматрања стварности која га је окруживала веома рано почео да износи сопствена мишљења о неким појавама. Радио је то или отворено или у литератури као писац. Као једно од најпознатијих дела била је "Јеретичка прича" због које је касније трпео велике ударе тадашње комунистичке партије на власти и државних органа, па и од самих колега. Таквих прогона је било много, па је књижевни историчар Ратко Пековић то сабрао у књигу "Суданије Бранку Ћопићу" из које се види на какве је све проблеме наилазио у свом књижевном и политичком животу.
Претпоставља се да су ти прогони и главни разлог самоубиства који је извршио скочивши са једног моста преко реке Саве 26. марта 1984. године. Од тада се тај мост зове Бранков мост, а улица која води до њега Бранкова улица.