Арсеније III Црнојевић, рођен је око 1633, Бајице, Цетиње, Црна Гора. Пећки патријарх 1674-1690, архиепископ и патријарх аустријских Срба 1690-1706.
Као патријарх путовао је 1683 у Јерусалим. За време аустријско-турског рата 1683 до 1699 продрла је аустријска војска у јужне српске крајеве, те је Црнојевић, у октобру 1689, непосредно пред долазак Аустријанаца, морао да се клони испред турског огорчења из Пећи у Никшић и одатле на Цетиње, али га аустријски командант Пиколомини (Пиццоломини), освојивши Приштину, Скопље, Призрен и Пећ, позове крајем октобра, да се врати у Пећ и да се са својим сународницима ангажује за борбу против Турака. Послуша о је Пиколоминија и дошау у Пећ, а потом у Призрен, где се састане са њим. Пристајање Црнојевића уз Аустријанце појачало је ревност Срба, који су и дотле помагали хришћанску војну акцију. После Пиколоминијеве смрти (9/11 1689, од куге), обрне се ратна срећа у корист Турака (почетком 1690), те се аустријска војска повуче на леву обалу Дунава и Саве. Са војском се доселио у Угарску и Црнојевић, а с њиме и многе српске породице, које су се бојале освете Турака ради помагања хришћана у борби против Турске. У Угарској је цар Леополд признао Црнојевића за старешину свих православних Срба, који су се налазили у његовој држави. Пуних 11 година није имао у Угарској стално седиште, него је становао у Сентандреји, Ковину, Сиригу, Хопову, Сечују, Футогу и Пакрацу, уређујући српску цркву. 8/10 1701 наложио му је цар, да мора становати у Сентандреји.
Спровео је реорганизацију православне цркве у Угарској, Хрватској и Славонији, која је као саставни део пећке патријаршије била организована у тим крајевима и за време Турака, оснивао је нове епископије, постављао је епископе и сређивао у српској цркви хаотично стање, ратом проузроковано, долазећи често у сукоб с католичким клером, који је ометао његов рад и пропагирао унију. У време Ракоцијевог устанка (1703- 1711) са Србима је истрајао уз цара и послао је у Беч проглас, од 9/8 1704, којим је Ракоци позвао Србе, да му се придруже. Верност и услуге Црнојевића и његових Срба наградио је цар, поклањајући патријарху спахилуке Сирач и Даљ (у замену за Сечуј) и дајући Србима нове патенте и привилегије, који су већим делом остали на папиру. Умро је 27. октобра 1706. у Бечу, одакле је пренесен у Срем и сахрањен у манастиру Крушедол.