Благоје Бранчић, рођен је 5. јуна 1850. у Бачком Петровом Селу. Песник и преводилац. У Бачком Петровом Селу је завршио основну школу и наставио школовање у Новом Саду, уписавши се у гимназију. У времену између 1873. и 1881. завршио је гимназију, па је одлучио да студира философију у Бечу, где је провео 1881/82. Током 1882. отишао је у Колжвар (Чешка), где је наставио студије, а већ следеће године је у Прагу. Исте године је и у Будимпешти. Ту је дипломирао 1885. латински и књижевност.
Одмах почиње да ради као суплент у Српској Гимназији у Новом Саду до 1895. када постаје професор у истој гимназији. Те 1895. се оженио Даницом Димитријевић из Новог Сада. Познавао је добро латински и грчки, а говорио мађарски немачки и чешки. Међутим, релативно је мало радио јер је већ са 48 година пензионисан (1908) због болести.
Врло рано је почео да се бави поезијом. Већ са 16 година објављује у "Јавору" прве песме, сонет "При поласку".
Поред својих оригиналних песама, бавио се и превођењем са мађарског и немачког. Тако је са мађарског преводио: Петефија, Аранија, Верешмартија, Ђулаиа и друге, а са немачког: Гетеа, Шилера, Хајнеа, Ајендорфа, Лифтвера, Мозентала и др. Своја дела штампао је у "Јавору" од 1876. па све до 1910.
Осим у "Јавору" објављивао је и у следећим листовима: "Стражилову", "Летопису Матице Српске", "Бранковом колу", "Женском свету", "Српским илустрованим новинама", "Српчету", "Грађанину", "Цетуњском вјеснику", "Гласу Црногорца", "Малом журналу", "Голубу", "Споменику", "Српству", "Спопеници" о стогодишњици српске православне гимназије у Новом Саду 1910. и "Добротвору", исте 1910.
Српске народне песме и расправе о Шандору Петефију и Верешмартију на мађарском језику објавио је у "Летопису Матице Српске" (1892 1897, 202 1900, 211 1902).
Умро је 7. јула 1915. у Новом Саду.