Милутин Бојић, рођен је 19. маја 1892. у Београду. Српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент, рође. Похађао је основну школу "Вук Караџић" (тада се звала "Палилулска школа", друга по старости у Београду).
Учесник је Балканских ратова 1912. и 1913. као и Првог светског рата. Драму "Урошева женидба" коју је пренео преко Албаније 1915. штампао је на Крфу, а збирку песама "Песме бола и поноса" објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма "Плава гробница" посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин је овековечио језиву визију плаве гробнице код острва Вида - острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона. По објави рата одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун. Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса, у овој збирци се налази 34 песама које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.
Умро је 8. новембра 1917. у Солуну, у болиници. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлик, опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на Српском војничком гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.