др Милан Будимир, рођен је 2. новембра 1891. у Мркоњић-граду, Република Српска. Најзначајнији српски класични филолог, редовни професор Универзитета у Београду, шеф Катедре за класичну филологију.
Школовао се у Сарајеву, а студирао класичну филологију на Универзитету у Бечу где је и докторирао 1920. са тезом "О олујним демонима код индоевропских народа". Исте године изабран је, најпре за асистента, а убрзо потом и за доцента на Катедри за класичну филологију Филозофског факултета у Београду. За ванредног професора је изабран 1928, а за редовног 1938. и као професор и шеф Катедре за класичну филологију радио је са прекидом за време немачке окупације окупације земље током Другог светског рата, све до пензионисања 1962.
Као студент био је политички ангажован у националним круговима српских омладинаца и члан Младе Босне. У то време објављивао и чланке у загребачком "Србобрану" и београдском "Одјеку", уређивао "Словенски југ" и "Ново дјело". Био је ратни инвалид, од 1922. потпуно слеп. Библиотека Савеза слепих Србије носи његово име.
Као истраживач високог ранга изабран је 1948. за дописног, а 1955. за редовног члана Српске академије наука и уметности.
Бавио се истраживањима у области класичне филологије у свим њеним гранама: историји класичиих језика, посебно грчког, историји грчке и римске књижевности. Такође, бавио се истраживањима старобалканских и словенских језика, историје религије, античког наслеђа у Срба, посебно у језику, књижевности и фолклору, као и истраживањима у области опште лингвистике.
Са Петром Скоком покренуо је и уређивао између два рата балкански часопис "Ревуе интернатионале дес етудес балканиљуес", а са најугледнијим југословенским класичним филолозима био је оснивач и сауредник некадашњег главног гласила југословенских филолога - Живе антике, чији је издавач Институт за класичне студије Филозофског факултета Универзитета у Скопљу (Македонија). Умро је 17. октобра 1975. у Београду