Јован Бијелић, рођен је 19. јуна 1886. у Колунићу, код Босанског Петровца. Српски сликар.
Био је један од најзначајнијих југословенских ликовних стваралаца између два светска рата.
Студирао је у Сарајеву код Ј. К. Јаневског, а затим у Кракову 1909-1913. код Т. Аксентовића, Л. Вичуловског и Ј. Панкијевића. Боравио је у Паризу 1913/14. и у Прагу 1915. Од 1919. је живео у Београду, где је био сценограф а потом и шеф сликарске радионице Народног позоришта.
Највише је сликао портрете, пејзаже, мртву природу и композиције. Прошао је кроз неколико фаза у којима је изражен утицај кубизма у скулптурској концепцији чврсто моделоване форме и шкртости палете, а потом је под утицајем фовизма стварао колоритна дела изузетне сочности и чулне експресије. У последњој фази, растварао је предмете узнемиреним потезима боје. Бавио се и педагошким радом, имао је приватну школу из које је изашао низ сликара.
Један је од оснивача и припадник сликарских група "Облик", "Самостални" и "Независни". Редовни члан Српске академије наука и уметности био је од 1963.
Прву самосталну изложбу имао је 1917. у Сарајеву, а другу 1919. у Загребу. Учествовао је на многим колективним изложбама. Самосталне изложбе имао је и у Београду (1929, 1932, 1957, 1968), Љубљани (1959) и Бихаћу (1960). Његова дела налазе се у више музеја и галерија: Музеј савремене уметности и Народни музеј у Београду (38 дела), у Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду итд. Добитник је великог броја сликарских награда.
Нека од његових најпознатијих дела су: "Портрет девојке", "Купачица", "Јајце", "Кћи уметникова", "Двориште", "Женски акт", "Сарајево", "Портрет старице", "Девојчица с лутком" (1928), "Дечак јаше лава" (1929), "Апстрактни предео" (1920). Умро је 12. марта 1964.