Ђурађ Бранковић, српски деспот, рођен је 1377. (владао 1427-1456), други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.
Ђурађ је у почетку био на страни свог ујака, деспота Стефана. После битке код Ангоре (1402. године), између њих је дошло до разлаза и сукоба. Гоњен од Стефана због својих веза са Турцима, Ђурађ је побегао султану Сулејману, наследнику Бајазита, и са турском војском пошао против њега. Из борби која је уследила на Косову (21.11. 1402.), Стефан је изашао као победник. Отада је Ђурађ водио туркофилску, а деспот Стефан угрофилску политику у Србији.
После смрти кнегиње Милице (1405. године), Ђурђу се придружио и млађи Стефанов брат Вук, који је тражио за себе пола државе. Уз помоћ султана Сулејмана, они су постигли знатне успехе и добили јужни део Србије. Када се против султана Сулејмана подигао његов брат султан Муса, Вук Лазаревић је погинуо од руке Мусиних људи, кажњен ради издаје (1410. године), а Ђурађ се, мајчиним посредовањем, помирио са ујаком (1412. године).
Као заповедник српске војске, Ђурађ је решио, у одлучној бици под Витошем (1413. године), борбу између Мусе и брата му султана Мехмеда И, напавши и победивши првог.
Годину дана после тога (1414.), узео је за жену Јерину (Ирину) Кантакузен. Јерина му је била друга жена, име прве жене није сачувано (жена са којом је имао ћерку Јелену и вероватно ћерку Мару), док је Јерином имао четири сина и још једну ћерку Катарину.
Од 1422. до 1426. Ђурађ се дуже задржавао у Зети, где је једно време ратовао против Млечана. 1426. године се спомиње његов свечани дочек у Дубровнику. Те исте године, на државном сабору у Сребреници, Ђурађ је био проглашен за наследника деспота Стефана. Мађари су признали ту одредбу, али су као цену за њу тражили обавезу, да ће им се, после смрти Стефанове, предати Мачва са Београдом и град Голубац.
После Стефанове смрти (19.7. 1427.), Ђурађ је постао српски деспот. Изгубивши Београд, он је подигао на Дунаву нови град - Смедерево (због тога је назван Ђурађ Смедеревац), између 1427. и 1430. Голубачки војвода Јеремија није хтео предати свој град Мађарима, него га је дао Турцима.
Цео свој дуги век (живео је преко осамдесет година), Ђурађ је провео у ратним окршајима, па је, годину дана пред смрт, изгубио три прста на десној руци бранећи се мачем од коњаника заповедника Београда, Михаила Силађија (Свилојевића из старих српских летописа и народних песама). Тај "трпенија венац" примио је "в приближених житија концу" (кад се приближио крај живота). Рана му, изгледа, никако није могла да зарасте и од ње је и умро.
Био је несрећан човек и тога је био свестан. Фрањевцу Ивану Капистрану (1385-1456), који га је наговарао да остави веру предака, одговорио је: "Народ мој верује да сам мудар, мада среће немам. А ти сад тражиш од мене да учиним нешто по чему би мој народ помислити могао, да сам у старости памећу помео". Оглашаван од Мађара и од западњака за издајицу, због свог држања у доба косовске битке из 1448. године, "смидерски господин" Ђурађ је од Јурија Бараковића (у "Вили Словинки", 1613.), стављен у пакао, у "срце земље", у "доњу пропаст". Легенду о издајству прихватило је, на необјашњив начин, наше народно предање, али је њу везало за Ђурђевог оца, Вука Бранковића, и за косовску битку из 1389. год.
О Ђурђу није створен култ, па према томе нема биографије ни црквених песама њему посвећених. У старој српској књижевности сачувана су два списа о томе како је Ђурађ 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево. Писци су савременици тога очајничког покушаја деспота - дављеника да спасе себе и своју деспотовину, а мошти су сламка за коју се он хвата. Над мртвим телом деспотовим непознати смедеревски беседник држао је крајем децембра 1456. године посмртни говор, који долази међу најлепше и најпотресније старе српске текстове.
Имао је несумњиво најбурнији живот од свих српских владара и постао је једна од најтрагичнијих личности српске историје.
Лик деспота Ђурђа постоји на његовој повељи светогорском манастиру Есфигмену из 1429. године. Приказана је цела породица деспота Ђурђа. Лик деспота Ђурђа налази се и на новцу.
Умро је 24. децембра 1456. године.