Свети ђакон Авакум - преподобни мученик.
Рођен је 1794. у Кнешпољу, близу манастира Моштанице.
Крштено име - Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу.
Код духовника Генадија прпирема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаница.
После буне 1809. коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница.
Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. и одлазе у манастир Трнову, код игумана Пајсија.
За време Хаџи-Проданове буне 1814. Турци похапсише велики број Срба, међу њима Пајсија, Генадија, сина му Стојана и ђакона Авакума, па их све оковане отераше у Београд, и бацише у тамнице. Пајсија са великим бројем других Срба, набише Турци на колац најпре, па онда би ред на Генадија, на његова сина Стојана и на њега. Генадије, да би сачувао главу и себи и сину свом, договори се са овим, па изјави да хоће да се потурче. Позову на то и Авакума, али он то не хтеде. Турци Генадија и сина му одмах ослободе, и отац се назва Мула Салија, а син Реџеп.
Био је младић неописиве лепоте. Турци су веома желели потурчити га и наговарали су га речима и обећањима да пређе на њихову веру, али га никако нису могли наговорити. Најпосле, кад је дошао час да га погубе, дали су му да понесе колац, на који ће га жива набити, а он је носећи га београдским улицама из гласа певао овако:

Нема вере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
А суд страшни чека и вас турке.
Па ви чин'те што је вама драго!
А скоро ће Турци долијати.
Бог је сведок и његова правда!

Црна његова мајка, баш ту у тај страшни час приступи му, и стане га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од големе невоље! На такве речи, соко младић викне на ново пјевати, и песмом мајци одговори:

Мајко моја!
На млеку ти хвала!
ал' не хвала на науци такој,
Брзо ћеш се обрадоват сину,
док пред Божје изађемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда,
Цвет пролећни тек за зимом иде.
Благо томе ко раније умре,
Омање је муке и греха
Па што коме Бог и вера дадне
а још има браће на свет!

Дошавши на само место погибије, Турци опет стану наговарати Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.
А збиља, рече младић, смешећи се, умиру ли Турци кадгод? – Е па умиру, дабоме! – Онда је свеједно, а пре, а после; што пре умрем, омање ми је греха.
Видећи оволику тврђу у вери својој, и оволико неплашења од смрти, Турци му се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га мртва набију на колац, и исправе међу остале мученике, поред пута, који је од Стамбол-капије водио Теразијама.
Тако је јуначки свршио свој живот 17. децембера 1814.

почетак
назад