Богобој Атанацковић, рођен је 1826. у Баји, у Бачкој. Био је српски књижевник и адвокат, писао песме, приповетке, новеле и романе.
Основну школу и нижу гимназију свршио је у месту рођења. Вишу гимназију и права учи у Пешти, где узима живог учешћа у омладинском револуционарном покрету пред 1848. Права је довршио у Бечу. Ту се упознао са Вуком и Ђуром Даничићем и сав ушао у њихове идеје. По завршеним студијама долази у Нови Сад и ту живи као бележник и адвокат до смрти 1858.
Почео је да пише још као ђак. То су сентименталне и патриотске песме и новеле, невешти и наивни покушаји у духу сувремених романтичарских схватања. Доцније се све више развија као приповедач. Написао је велики број краћих приповедака и новела, посвећених Српкињи, "српској деви" и "родољубици". У свим тим "чувствителним" причама, пуним наивног и претераног поетизовања савременог живота, показује се као забављач и национални васпитач српских жена. У истом су тону и две његове најбоље ствари, новела Буњевка и роман "Два идола". И ту је предмет љубав и родољубље, два његова идола.
Наивна психологија личности, неочекиване и немотивисане радње, казивање једноставно и безлично, то су особине ових приповедака, које у многоме потсећају на Видаковићеве романе, само што место старинских витезова имамо савремене личности.
Нешто је ипак од значаја у његовим радовима. Пре свега, то су најранији покушаји уметничке приповетке на чистом и врло течном народном језику. Начин уметничког уобличавања савременог живота код њега је још невешт и наиван, он нема снаге и оригиналности и стоји под утицајем слабих немачких и мађарских сентименталних писаца, али је он ипак један од првих писаца српских који су се огледали у роману из "свакидашњег живота".