Платон (Павле) Атанацковић, рођен је 10. јула 1788. у Сомбору. Епископ будимски (1839-1851) и бачки (1851-1867), писац, политички радник и велики добротвор српске просвете.
Његово световно име било је Павле. Гимназију и богословију завршио је у Карловцима, затим је положио учитељски испит, оженио се, запопио и постао учитељ у Сомбору 1809. Ускоро се истакао као добар педагог и постао први професор прве српске препарандије у Сентандреји код Будима (1812-1815). На том положају остао је пуних седамнаест година и када је препарандија премештена у Сомбор (1815-1829). Уз то је био и парох сомборски. Када је 1824. остао удовац, наумио је да се закалуђери. Представници цркве замерали су му, што је раније писао против монаштва и морао је дуже времена да проведе као испосник у манастиру Крушедолу, где се и закалуђерио 1829. После тога убрзо је постао игуман и архимандрит, прво у Шишатовцу, а касније у Бездину. 1839. постављен је за будимског епископа. За време српског устанка против Мађара 1848. дошао је у врло незгодан положај.
Раније већ понуђено му место начелника за православну цркву у мађарском Министарству Просвете успео је да одбије на згодан начин, али је бива приморан да се прими управе над целом српском црквом под угарском влашћу, када је патријарх Рајачић, као духовни вођ побуњених Срба, проглашен издајником. Та околност, уз његов премештај у бачку епархију силом државне власти, била је повод каснијег дуготрајног сукоба с патријархом, иако се међутим придружио српској војсци код Сомбора и са њом прешао у Срем. Тај спор подастакао га је да напише своју апологију и штампа је у Бечу 1850. под насловом Аналитика.
Велико његово родољубље огледа се у његовим даровима српским просветним институцијама. Он је дао 40.000 форинти за оснивање српске правне академије у Новом Саду, купио је штампарију Др. Медаковића и поклонио је српској новосадској гимназији, основао је у Сомбору фонд, назван "Платонеум" за издржавање сиромашних ученика препарандије, помагао је народно позориште и друге установе, а на аљмашком гробљу код Новог Сада подигао је себи капелу за гробницу, поред ње је установио школу са станом за учитеље и осигурао им издржавање. 1841. је своју личну библиотеку од 787 књига поклонио Библиотеци Матице српске. Завештао је здања за Српску академију у којима се сада налази Огранак САНУ у Новом Саду.
Умро је 21. априла 1867. у Новом Саду.