Ранко Алимпић, први подрињски генерал, рођен је 9. марта 1826. године у поцерском селу Накучани, у великој и угледној задружној породици, која је старином из Херцеговине досељена. Основну школу завршио је у Накучанима и у Шапцу, а гимназију у Крагујевцу, где је матурирао 1842. као најбољи ђак у разреду.
Исте године је ступио у војну службу, у којој брзо напредује: већ 1845. био је потпоручник, 1858. штапски капетан, 1859. мајор, 1862. пуковник, и 1876. генерал.
У једном периоду своје младости бавио се и поезијом.
У августу 1846. био је изабран за државног питомца и упућен у Берлин, у Ратну школу, на изучавање виших војних наука.. Ратну школу је завршио 1851.
По доласку у Београд, оженио се Милевом, ћерком Петра Вукомановића, који је био брат кнегиње Љубице. Нажалост, потомака нису имали.
У свом садржајном и богатом животу, обављао је читав низ најодговорнијих политичких, војних и других функција. Био је: професор и управник Артиљеријске школе (Војне академије) у Београду, помоћник управитеља Вароши београдске, начелник Подринског, Крајинског и Пожаревачког округа, начелник Општевојног одељења Главне војне управе, командант одбране Београда, помоћник министра војног, министар грађевина (у два наврата), командант Дринске дивизије и Дринског корпуса и члан Државног савета.
Године 1845. био је један од оснивача Друштвене касине у Београду, а затим и Београдског читалишта, наредне године.
Још 1855. и 1856. сачинио је Пројекат о установљењу народне војске у Србији (милиције), који је коначно прихваћен 1861. усвајањем у Скупштини Закона о народној одбрани.
Као и већина напредних интелектуалаца ондашње Србије, био један од истакнутих чланова Либералне партије. Основни циљ им је био да свргну са Карађорђевиће и на власт поново доведу Обреновиће.
У јесен 1861. добио је веома деликатан задатак. Требало је неутралисати око 200 патриотски настројених Црногораца и Херцеговаца, који су прешли у Округ ужички да дижу устанак против Турака, али у најнепогодније време. Било је потребно разоружати их са доста дипломатског такта, како не би било повређено њихово чојство и јунаштво. Задатак је успешно обављен.
После одбране Београда, Ранко је, 1862. одликован Руским крстом Св. Станислава ИИ степена, и Крстом пруске круне ИИИ степена.
Два пута је срећно избегао смрт у планираним убиствима: једном у Београду (1858), други пут у околини Неготина, на војној вежби (1869). То значи да је постао значајна и утицајна личност у политичком животу Србије.
Године 1876. упућен је у дипломатску мисију у Црну Гору, са којом је требало склопити договор о заједничкој борби против Турака.
Његовим ангажовањем, коначно је, 1892. изливен у Бриселу и подигнут у Београду споменик кнезу Михаилу.
Његово здравствено стање почело се погоршавати од 1863/64. године. Више пута је лебдео између живота и смрти. Лечио се у Алексиначкој бањи, Липику, Топуском, Ријеци, Мехадији, Бечу и Бад-Халу, али лека својој болести није могао наћи.
Умро је у Београду, 19. новембра 1882, у својој 57. години.