Коста Абрашевић, Кад неко поживи само 19 година, а постане симбол младости и српског песништва, може се само констатовати да се ради о несваки-дашњем таленту, метеору који је снажно засијао и угасио се.
Рођен је у Охриду, 29. маја 1879. године, где је завршио три разреда грчке основне школе.
Отац Наум, ситан сиромашан трговац, отиснуо се у печалбу 1897. године. Ббрео се у Шапцу, где су од раније били неки његови рођаци. Наредне године, са мајком Сотиром, и Коста се упутио на дугачак пут. Путовало се тегобно, коњским караваном.
Пошто му нису призната три разреда грчке школе, морао је поново у први разред. По завршетку основне школе, у којој је био одликаш уписао се у Шабачку гимназију.
Своје прве стихове, наивне и дечије, испевао је још као ђак основне школе. Доцније је песме објављивао у Социјалдемократу (1895) и Врачу (1896).
Костина интелектуална и ћивотна одређења и опредељења директно су везана за спознају идеја и учења Светозара Марковића и буђење Србије из учмалости и заосталости.
Две најкреативније и најпознатије Костине песме су Звижди ветре и Црвена, на чије стихове је компонована музика и често су извођене. По њима, Коста је окарактерисан као први пролетерски песник.
Као гимназијалац, Коста и другови одлучили су да "издају" два листа - један књижевни, Омиров венац, и други сатирични, под називом Грбоња. Како средства за штампање није било, они су излазили у рукопису, уз велики труд и ангажовање Костиног кружока. Листови су читани идући од руке до руке.
Године 1887. Коста се разболео. Лечио се у Бањи Ковиљачи, али већег напретка није било. Вратио се кући неопорављен и неизлечен. Снага га је све више напуштала. Свестан да му је крај близу, дрхтавом руком, само пет-шест дана пред смрт, написао је следеће стихове:

Смртни је часак дошао; гробу се хладом спремам,
Клеца ми трошно тело; животне снаге немам.
Али ја се не бојим смрти - живот је горак био -
Животне сласти нисам ни једне капи пио.

Умро је у Шапцу, једног хладног зимског јутра, 8. јануара 1898. године.
Умро је онда кад је тек требало да живи и ствара.
Због искрености и надахнутости, убрзо после смрти Коста је постао симбол радништва, младости, песме и игре. Бројна културно-уметничка друштва у Србији понела су његово име. Од 1905. године, и најстарије шабачко културно-уметничко друштво носи назив "Абрашевић".
Коста је сахрањен на шабачком Камичком гробљу, где му је подигнут споменик у облику стуба без капитела. У средишњем делу уклесана је плоча у облику отворене књиге, док је на врху постављена метална лига.