Јован Андрејевић, рођен је 6. октобра 1833. у Новом Саду. Лекар, новинар и један од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду.
Отац Јована Андрејевића, Григорије-Глиша, је био свештеник и парох Саборне цркве, док му је мајка Персида умрла врло рано, тако да је син није упамтио. Од малих ногу је растао у добростојећој средини, која му је омогућила да добије одговарајуће образовање. Основну школу и првих шест разреда гимназије завршио је у Новом Саду. Међутим, пожар који је избио 1848. уништио је Нови Сад, а и многе његове житеље материјално, па и његовог оца. Јован је, подучавајући своје материјално богатије другове, изучио седми и осми разред гимназије у Темишвару 1853.
После завршене гимназије отишао је у Пешту, где је започео студије медицине, затим у Праг и најзад у Беч, где је докторирао. За време студија бавио се научним радом и дошао је до нових резултата, које је саопштио стручњацима преко Извештаја Бечке академије наука под именом "Уебер ден феинерен Бау дер Лебер". Поред научног рада, у току студирања активно је учествовао у раду Уједињене омладине српске, због чега је имао и неприлика са Баховом полицијом. За време боравка у Бечу двапут је био у затвору.
Био је члан уредништва Данице, сарадник Србског дневника и са Јованом Ђорђевићем, један је од оснивача Српског народног позоришта. Поред великог интересовања за науку, стигао је да напише и низ књижевних радова. Још 1858. објавио је у Седмици расправу о фотографији, а нешто касније, у Даници, и чланке из области уметности. Био је и одличан преводилац. Преводио је са енглеског и немачког језика. Био је први у Срба који је покушао да преводи Шекспира са оригинала, те је део "Ричарда Трећег", у његовом преводу, био приказан у Новом Саду 1864. за тристогодишњицу рођења Вилијама Шекспира.
Као студент је оболео од туберкулозе, што га је приморало да прекине своја научна истраживања и да се врати у Нови Сад. По повратку из Беча, 16. маја 1861. поднео је захтев Магистрату у Новом Саду у којем га моли за дозволу да отвори приватну праксу. Као лекар практичар, врло брзо је стекао добру репутацију.
По доласку у Нови Сад, оженио се Јелком Бајић, али је брак остао без деце. Убрзо је поново почео побољевати од туберкулозе, те је током 1864. био везан за постељу све до смрти 21. јула. Сахрањен је уз молитвено присуство владике Платона на Алмашком гробљу у Новом Саду, непосредно уз јужну страну капеле, где му се налази гроб, док је скроман споменик наслоњен на зид капеле. Његова заоставштина је износила свега 306 форинти. Према изјави његове супруге Јелке, уступљена је фонду Новосадске гимназије, чији је дародавац Андрејевић и за живота био.
Умро је Нови Саду Умро је 21. јула 1864. у Новом Саду.
Отац Јована Андрејевића, Григорије-Глиша, је био свештеник и парох Саборне цркве, док му је мајка Персида умрла врло рано, тако да је син није упамтио. Од малих ногу је растао у добростојећој средини, која му је омогућила да добије одговарајуће образовање. Основну школу и првих шест разреда гимназије завршио је у Новом Саду. Међутим, пожар који је избио 1848. уништио је Нови Сад, а и многе његове житеље материјално, па и његовог оца. Јован је, подучавајући своје материјално богатије другове, изучио седми и осми разред гимназије у Темишвару 1853.
После завршене гимназије отишао је у Пешту, где је започео студије медицине, затим у Праг и најзад у Беч, где је докторирао. За време студија бавио се научним радом и дошао је до нових резултата, које је саопштио стручњацима преко Извештаја Бечке академије наука под именом "Уебер ден феинерен Бау дер Лебер". Поред научног рада, у току студирања активно је учествовао у раду Уједињене омладине српске, због чега је имао и неприлика са Баховом полицијом. За време боравка у Бечу двапут је био у затвору.
Био је члан уредништва Данице, сарадник Србског дневника и са Јованом Ђорђевићем, један је од оснивача Српског народног позоришта. Поред великог интересовања за науку, стигао је да напише и низ књижевних радова. Још 1858. објавио је у Седмици расправу о фотографији, а нешто касније, у Даници, и чланке из области уметности. Био је и одличан преводилац. Преводио је са енглеског и немачког језика. Био је први у Срба који је покушао да преводи Шекспира са оригинала, те је део "Ричарда Трећег", у његовом преводу, био приказан у Новом Саду 1864. за тристогодишњицу рођења Вилијама Шекспира.
Као студент је оболео од туберкулозе, што га је приморало да прекине своја научна истраживања и да се врати у Нови Сад. По повратку из Беча, 16. маја 1861. поднео је захтев Магистрату у Новом Саду у којем га моли за дозволу да отвори приватну праксу. Као лекар практичар, врло брзо је стекао добру репутацију.
По доласку у Нови Сад, оженио се Јелком Бајић, али је брак остао без деце. Убрзо је поново почео побољевати од туберкулозе, те је током 1864. био везан за постељу све до смрти 21. јула. Сахрањен је уз молитвено присуство владике Платона на Алмашком гробљу у Новом Саду, непосредно уз јужну страну капеле, где му се налази гроб, док је скроман споменик наслоњен на зид капеле. Његова заоставштина је износила свега 306 форинти. Према изјави његове супруге Јелке, уступљена је фонду Новосадске гимназије, чији је дародавац Андрејевић и за живота био.
Умро је Нови Саду Умро је 21. јула 1864. у Новом Саду.