Милосав Мија Алексић, рођен је 26. септембра 1923, Горњој Црнући. Један од највећих српских глумаца свих времена. Преживео је бекством, масовна стрељања 1941. у Крагујевцу од стране немачке армије. По завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права.
Глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Од ослобођења па до 1948. члан је Народног позоришта у Крагујевцу. Био је члан Југословенског драмског и Народног позоришта у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта постаје 1951. и ради све до 1965. када је прешао у Народно Позориште где је и окончао своју позоришну каријеру. Играо је и у Атељеу 212 и другим сценама. Од 1977. у статусу је слободног уметника.
Аутентичан позоришни, филмски, естрадни и радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је удахнути живот и у најнеуверљивије текстове. Често прекораван да без мере расипа свој таленат, ипак достиже сам врхунац глумачког стваралаштва не само у комадима Нушића, Гогоља, Молијереа и других, него и у својим естрадним подухватима, прокламујући начело "Играј естраду као највећу комедију!".
Најширу популарност прибављају му серије педесетих и шездесетих година двадесетог века, Весело вече (радио) и серије које је режирао Радивоје Лола Ђукић: Огледало грађанина Покорног, Сервисна станица, Црни снег, "Музеј воштаних фигура" (телевизија).
Играо је у више од две трећине свих екранизација Нушићевих дела, тако и своју прву филмску улогу полицијског писара у кратком филму Мува (Б. Ћеловић, 1950); следиле су улоге у филмовима: Госпођа министарка (Жорж Скригин, 1958),
Др (Соја Јовановић, 1962, награђен Златном ареном), Народни посланик (Столе Јанковић, 1964) и Пре рата (Вук Бабић, 1966).
Играо је и у већини филмова Пурише Ђорђевића, тако и у филмовима Девојка (1965), Сан (1966), Јутро (1967), Подне (1968) и Бициклисти (1970), а запажене улоге дао је и у филмовима Човек из Храстове шуме (1964) Миће Поповића, те Скупљачи перја (1967) Александра Петровића. Након дуже паузе, поново се јавља у успешним остварењима попут Бештија (1977) Ж. Николића, Рад на одређено време (1980) Милана Јелића, Варљиво лето '68 1984, Биће скоро пропаст света (1968) Александра Петровића, Маратонци трче почасни круг (1982) Слободана Шијана, Танго аргентино (1992) Горана Паскаљевића.
За своја остварења на филму добио је највиша друштвена признања и сталешке награде. Добитник је следећих награда: Октобарска награда града Београда 1961, Златна арена филмског фестивала у Пули 1962, и Седмојулска награда 1976, Добричин прстен 1982.
За своја позоришна остварења награђен Стеријином наградом за животно дело и многим другим значајним признањима.
Умро је 12. марта 1995. у Београду.