Димитрије Аврамовић, рођен је 15. марта 1815. Српску основну школу и гимназију завршио је у Новом Саду. Од 1836. до 1840. студирао је сликарство на бечкој Академији. У Бечу је припадао кругу око Вука Караџића који га је као сликара препоручио кнезу Михаилу. Од 1841. до 1852. живео је у Београду, а од 1852. у Новом Саду. Превасходно се бавио ликовном уметношћу. Упоредо је, за потребе историјског сликарства, истраживао уметничку прошлост, за теренски рад добио је подршку власти, Друштва српске словесности и Јована Стерије Поповића, и савете од Јоакима Вујућа. Обилазио је споменике у Србији (Раваница, Манасија), и путовао је 1846. на Свету Гору.
Осим књижевних и преводилачких радова оставио је текстове из области естетике, ликовне критике, теорије и историје уметности. Допринос Аврамовића у тим областима представља мали број прилога који су неједнаки по квалитету али пионирски.
Са десет чланака о проблемима уметности (Српски народни лист, 1843-1845), који су нешто измењени преводи делова првог поглавља Винкелманове Историје уметности старог века, дао је подстицај развоју теорије ликовне уметности код Срба и скромну подршку формирању историје уметности. Аутор је (1845) и првог познатог предлога за оснивање сликарске школе у Србији који тада није остварен. У двема књигама Описаније древности србски у Светој (Атонској) Гори с XIII литографних таблица (Београд, 1847/49) и Света Гора са стране вере, художества и повеснице описана Димитрием Аврамовићем живописцем (Београд, 1848) дао је први целовит и исцрпан преглед историје Атоса и његових манастира са описом целокупног подручја, и публиковао материјала од значаја за српску историју, описе и цртеже ношњи, предмета примењене уметности, донекле фресака, и преписе повеља (посебно вредан препис Немањине хиландарске повеље). Овим је утицао на културну климу свога доба и иницирао каснија истраживања Хиландара. Позив (у Српском дневнику, 1852) да му се шаљу подаци за животописе познатих српских сликара зачетак је првог српског уметничког лексикона, али и поред великог труда остао је недовршен у рукопису под насловом Живописањеславних живописаца србских. Његова расправа са Живком Петровићем (у Седмици, 1854) јесте прва позната полемика у српској ликовној критици.
Његовом појавом посматрање уметности почело је да прелази са филолога и историчара на људе из ликовне уметности, и да се осим историјске открива и ликовна вредност уметничких дела.
Осликао је иконостасе и зидове Саборне цркве у Београду у периоду 1841-1845. Осим тога осликао је иконостас и зидове Карађорђеве цркве у Тополи, иконостас манастира Врдника (Раваница), православне цркве у Футогу итд. Због преране смрти није стигао да заврши осликавање цркве у родном Шајкашу. Насликао је портрете великог броја значајних личности свог времена, међу најпознатијима су портрети Симе Милутиновића-Сарајлије и Вука Караџића. Најзначајнија његова композиција је Апотеоза Лукијана Мушицког.
У Хиландару је преписивао старе рукописе и живописе значајне за српску историју. Објавио је и књиге о Светој Гори и Хиландару.
Сматрају се оснивачем карикатуре код Срба. Сем по црквама и манастрима, његова дела се чувају у Народном музеју у Београду и у Галерији Матице српске у Новом Саду. Умро је 1. марта 1855. у Новом Саду.
Осим књижевних и преводилачких радова оставио је текстове из области естетике, ликовне критике, теорије и историје уметности. Допринос Аврамовића у тим областима представља мали број прилога који су неједнаки по квалитету али пионирски.
Са десет чланака о проблемима уметности (Српски народни лист, 1843-1845), који су нешто измењени преводи делова првог поглавља Винкелманове Историје уметности старог века, дао је подстицај развоју теорије ликовне уметности код Срба и скромну подршку формирању историје уметности. Аутор је (1845) и првог познатог предлога за оснивање сликарске школе у Србији који тада није остварен. У двема књигама Описаније древности србски у Светој (Атонској) Гори с XIII литографних таблица (Београд, 1847/49) и Света Гора са стране вере, художества и повеснице описана Димитрием Аврамовићем живописцем (Београд, 1848) дао је први целовит и исцрпан преглед историје Атоса и његових манастира са описом целокупног подручја, и публиковао материјала од значаја за српску историју, описе и цртеже ношњи, предмета примењене уметности, донекле фресака, и преписе повеља (посебно вредан препис Немањине хиландарске повеље). Овим је утицао на културну климу свога доба и иницирао каснија истраживања Хиландара. Позив (у Српском дневнику, 1852) да му се шаљу подаци за животописе познатих српских сликара зачетак је првог српског уметничког лексикона, али и поред великог труда остао је недовршен у рукопису под насловом Живописањеславних живописаца србских. Његова расправа са Живком Петровићем (у Седмици, 1854) јесте прва позната полемика у српској ликовној критици.
Његовом појавом посматрање уметности почело је да прелази са филолога и историчара на људе из ликовне уметности, и да се осим историјске открива и ликовна вредност уметничких дела.
Осликао је иконостасе и зидове Саборне цркве у Београду у периоду 1841-1845. Осим тога осликао је иконостас и зидове Карађорђеве цркве у Тополи, иконостас манастира Врдника (Раваница), православне цркве у Футогу итд. Због преране смрти није стигао да заврши осликавање цркве у родном Шајкашу. Насликао је портрете великог броја значајних личности свог времена, међу најпознатијима су портрети Симе Милутиновића-Сарајлије и Вука Караџића. Најзначајнија његова композиција је Апотеоза Лукијана Мушицког.
У Хиландару је преписивао старе рукописе и живописе значајне за српску историју. Објавио је и књиге о Светој Гори и Хиландару.
Сматрају се оснивачем карикатуре код Срба. Сем по црквама и манастрима, његова дела се чувају у Народном музеју у Београду и у Галерији Матице српске у Новом Саду. Умро је 1. марта 1855. у Новом Саду.