Иво Андрић - рођен је 9. октобра 1892. године у Долцу крај Травника. Студирао је филозофију на факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, а завршава науке са докторатом у Грацу 1923. године. Још за време владавине Аустроугарске истакао се као југословенски националист, па је био због тога и хапшен. После првог светског рата улази у дипломатску службу те више година врши дужност чиновника у југословенским конзулатима у Риму, Букурешту, Мадриду и Женеви.
Пре почетка другог светског рата добија положај посланика у Берлину. Са сломом старе Југославије излази из дипломатске службе те време окупације проводи у Београду, показујући својим ставом негодовање према окупатору. После рата као писац избија међу врхове југословенске књижевности. Почео је са писањем још пре првог светског рата. Његови први радови обављени у омладинским листовима и часописима, као што су "Хрватски ђак", "Босанска вила" итд, су израз револуционарних, националистичких тежњи које је гајио као припадник напредне омладине. Међутим, почетак његова литерарног стварања означен је изласком књиге "Екс Понто" у Загребу 1918. После ње настају дела: Немири, Пут Алије Ђерзелеза и Приповетке. Писао је и есеје о Његошу, Гоји... После другог светског рата објављује своја најзрелија дела: "Госпођица", "Травничка хроника" и "На Дрини ћуприја" те неколико књига приповедака у којима се поред старих и већ објављених сукцесивно појављују нове. Иво Андрић је писац великог замаха. Иако је по основној концепцији реалист, он се не задовољава искључиво реалистичким сликањем, него му оно служи само као средство да мирно и конторлисано истакне у, наоко, обичним збивањима њихову фантастику и симболику. Приказујући у својим најбољим делима живот Босне у давним, историјским временима, поред изврсних слика психологије и менталитета босанског сељака с једне стране, а с друге његовог угњетавача међу којима су се нашли заједно турски везири и аустроугарски намесници - поред тих слика једног објективног друштвено - историјског стања, Дао је оно што може само песник: голу људску природу, њену егзистенцијалну суштину отеловљења у симболима, међу којима се као један од најлепших и најтрајнијих у српској књижевности истиче мост на Дрини. У новије време нарочиту пажњу је својом дубином и изражајношчу привукла његова дужа приповетка "Проклета авлија", коју многи сматрају и његовим уметнички најбољим делом. Добио је Нобелову награду за књижевност.
Тринаестог марта 1975. свет ће напустити један од највећих стваралаца на српском језику, писац митотворне снаге и мудри хроничар балканског караказана.
почетак
назад