Глас среће
После Бенкеиеве смрти, један слепи човек, који је живео у близини учитељевог храма, рече пријатељу: "Пошто сам слеп, не могу да видим човеково лице, па морам да му оцењујем карактер по звуку његовог гласа. Обично, када чујем некога да другоме честита на његовој срећи или успеху, чујем и скривени тон зависти. Када се изјављује саучешће због несреће другог, чујем радост задовољство, као да је оном што саучествује заиста драго што је нешто добити остало у његовом сопственом свету.
Судећи по ономе колико ја знам, Бенкеиев глас је увек био искрен. Кад год је исказивао срећу, нисам чуо ништа осим среће, и кад год је исказивао тугу, туга је била све што сам чуо."