Хошинова последња песма
Учитељ зена Хошин је живео много година у Кини. Затим се вратио у североисточни део Јапана где је подучавао своје ученике. Када је већ сасвим остарио, испричао им је причу коју је чуо у Кини.
Прича је гласила:
Једне године двадесет петог децембра Токуфу, који је био веома стар, рече својим ученицима: "Идуће године нећу бити жив, па би ви ове године требало добро да пазите."
Ђаци помислише да се шали, али с обзиром да то беше племенит учитељ, сви га заузврат увесељаваше следећих дана одлазеће године.
Уочи Нове године, Токуфу закључи: "Били сте ми добри. Напустићу вас сутра после подне када снег буде стао."
Ученици су се смејали, мислећи да опет говори бесмислице, јер је ноћ била ведра и без снега. Али у поноћ снег поче да пада, а они следећег дана не нађоше свог учитеља. Одоше у салу за медитацију. Тамо је био преминуо.
Хошин, који је испричао ову причу, рече својим ученицима: "Није неопходно да учитељ зена предвиди свој одлазак, али ако то заиста зажели, он то може."
"Можеш ли ти?", неко га запита.
"Да", одговори Хошин. "Показаћу вам шта могу кроз седам дана."
Ниједан од ученика му не поверова, и већина је чак заборавила овај разговор када их следећи пут Хошин сакупи.
"Пре седам дана", примети, "рекао сам да ћу вас напустити. Уобичајено је да се напише опроштајна песма, али ја нисам ни песник ни калиграф. Нека неко од вас запише моје последње речи."
Његови следбеници помислише да се шали, али један од њих се спреми да пише.
"Јеси ли спреман?", Хошин запита.
"Да", одговори овај.
Хошин издиктира:

Дођох из сјаја
И враћам се сјају.
Шта је то?

Песми је недостајао један стих, од уобичајена четири, па му ученик рече: "Учитељу, недостаје нам један стих."
Хошин, уз рику лава који побеђује, повика: "Каа!" и премину.