Глас једне руке
Учитељ храма Кенин био је Мокураи, Тиха Грмљавина. Имао је малог штићеника по имену Тојо коме је било само дванаест година. Тојо је виђао старије ученике како свако јутро посећују учитеља у његовој соби како би се подучили санзену7 или личном вођењу, у оквиру којих су се обављали коани8 да би се зауставила лутања ума.
Тојо је такође желео да обави санзен.
"Сачекај још мало", рече му Мокураи. "Сувише си млад."
Али дечак је био упоран, и учитељ на крају пристаде.
Увече, у одређено време, мали тојо стаде на праг Мокураиеве собе за санзен. Удари о гонг да најави своје присуство, а у знак поштовања поклони се три пута пред вратима, уђе и седе испред учитеља у учтивој тишини.
"Чује се глас две руке када њима пљеснеш", рече Мокураи. "Ти ми покажи глас једне руке."
Тојо се поклони и отиђе у своју собу да размотри овај проблем. Са свог прозора чу музику гејши. "А, имам га!", изјави.
Следеће вече, када га је учитељ замолио да ослика глас једне руке, Тојо поче да свира музику гејши.
"Не, не", рече Мокураи. "Нећеш с тим успети. То није глас једне руке. Уопште ниси схватио."
Мислећи да би га таква музика могла омести, Тојо се премести на једно мирно место. Медитирао је поново. "Шта може бити глас једне руке?" Случајно зачу неко капање воде. "Имам га", помисли Тојо.
Када се следећи пут појави пред учитељем, Тојо поче да подражава капање воде.
"Шта је то?", запита Мокураи. "То је звук капања воде, а не глас једне руке. Покушај поново."
Узалуд је Тојо медитирао да чује глас једне руке. Чуо је уздисање ветра. Али звук је био одбачен.
Чуо је крик сове. Али и то је било одбијено.
Глас једне руке нису били ни скакавци.
Више од десет пута је Тојо посећивао Мокураиа са различитим звуцима. Сви су били погрешни. Скоро је годину дана размишљао шта би глас једне руке могао бити.
Најзад мали Тојо прође кроз праву медитацију и превазиђе све гласове. "Нисам више могао да нагомилавам", објаснио је доцније, "па сам досегао безгласни глас."
Тојо је појмио глас једне руке9
7 Санзен је разговор "у четири ока" између учитеља зена и ученика.
8 Коан је стручан назив за вежбе ума која обављају ученици зена под надзором својих учитеља. Оне имају за циљ да продру кроз интелектуалне границе ума и доведу до бљеска изненадног непосредног сазнања, без појмовног расуђивања.
Коан се састоји од питања (проблема) које учитељ поставља ученику, после чега се овај повлачи у самоћу медитирања покушавајући да нађе решење. Ученик је дужан да учитељу саопшти свој одговор, и ако он није исправан, процедура се наставља све док се до решења не дође. Уобичајено, ова дуготрајна вежба ума доводи до врхунског захтева зена - до просветљења (у јапанском језику сваног сатори).
9 Питање гласа једне руке је једно од три основна проблема у зену који се постављају ученицима, а позната су као "питања о природи Буде". Сва три носе само различита имена за једно те исто, и сва три на питање шта је то природа Буде, одговарају исто - ништа.