Вечити страх владара

ДОК су седели опуштено, уз цвркут птица и оглашавање кућних љубимаца, уз освежење угодно ћаскали, гост приупита домаћина:
- Страхујеш ли ти, овде, за свој живот?!
Гост је био велики Мирослав Крлежа, а још већи, домаћин Јосип Броз Тито.
Крлежа је после причао пријатељима да је, седећи у дворишту дедињске резиденције, пожелео да упозори Броза, након што их је са озбиљним пићем послужио млађи официр, ордонанс, на такву опасност. Присетио се, говорио је, чувеног официра Аписа, српске историје која се понављала кад се радило о заверама и атентатима на своје крунисане и друге вође.
Броз се, по Крлежи, тада слатко насмејао, тврдећи му да је спокојан, лишен сваког страха те врсте. Чак је додао да не стрепи ни од могућности да му Срби одузму живот и тако "изравнају рачуне" са Хрватима који су им убили краља Александра Карађорђевића (1934) у Марсељу.
Откуд, после толико времена, страх од Аписа и његове "Црне руке"?

СПЕЦИЈАЛИСТА ЗА АТЕНТАТЕ
О српском официру Драгутину Димитријевићу Апису заиста су испредане бајке. Проглашен је био за "интернационалног терористу" број један. Њему је на душу стављано припремање и реализовање убиства (1903) српског краљевског пара Александра и Драге Обреновић, али и да је организовао убиство аустро-угарског престолонаследника Фердинанда (1914) у Сарајеву и да није стигао, погубљен је у Солуну (1917) због ковања завере против регента Александра, да реализује већ готове планове за извршење атентата на црногорског краља Николу, бугарског краља Фердинанда, грчког краља Констатина...
Крлежа је био добар познавалац српске историје и, с разлогом, одан Брозу. Кад је овај умро (1980) Крлежа је записао како се нису могла чути ни звона Саборне цркве од јецаја и суза Београђана.
Зна се да се Броз одмарао гледајући и узбудљиве вестерн филмове, а да ли је после њих читао поучне књиге о заверама и убиствима код Срба, поуздано се не зна. Ако је закључивати по књигама из његове библиотеке, пре није. Да ли је себе од првих дана владавине доживљавао као милосни дар више силе или је можда закључио да су се Срби свесно одрекли ћорава посла, да су схватили да од острањеног зла владара, по правилу, долази још гори?
А истина је ипак била да је Тито боље знао како се влада и на власти опстаје боље од Крлеже, али и многих других. Знао је да измишља сатне механизме паклених машина које му нису дале да спава, а све да би проверавао будност свог личног (кућног) обезбеђења. И те како је стрепео и од помена завере, а владао је до краја живота јер је знао да их предунапреди. Кад је он кретао на пут, а то је чинио врло често и до смрти, "померало" се Дедиње, подизани нови мостови, затварани аеродроми...
Преко "тоталног" обезбеђења, на сувом, води и у ваздуху, Броз је обезбедио да свој дуг и буран живот оконча у постељи и да на последње "путовање" буде испраћен митски али и да преко таквог обезбеђења живи, и неприкосновено влада, уз божанско поштовање у земљи и свету.

КУМОВСКЕ ЗАКЛЕТВЕ
КО призива и чува се телесном затитом, тај је рођен за тиранина!
Тако су мислили умни и стари Грци. Ни у њихово доба а ни у касније време таквих није било. Са демократијом, избора вођа по вољи народа, у наше време, нема без ароме тиранина - сви су окружени "живом силом" и најмодернијим помагалима. Завере и отимање власти, прерасли су у "политичку борбу", али су остали да живе они брутал
ни облици, одузимање живота путем атентата.
Византија је, верује се, прва формирала прву обавештајну службу. Она се превасходно бринула о животу владара који је преко побуна био угрожен и изван свог окружења, у царевини а и изван ње. Из те дружине првих "жбира и шпијуна" развила се и дипломатија. Зна се да су се средњовековни српски владари, њихове државе, развијале и опстајале по византијском узору. У том поглелу, потврђују и историјски извори, најдаље је отишао био цар Душан. А он је добро знао и сва искушења својих претходника.
Средњовековни владари су се обезбеђивали од спољних ризика и тако што су успостављали међусобне брачне и кумовске везе. А како су се и кумства газила, Срби су најбоље искуство доживели са Бугарима. Њихов цар Симеон окумио се са српским кнезом Петром Гојниковићем. Било је то давно, у 10. веку. Пера је, уз све гаранције, кумску заклетву, стигао у госте цару. Одмах је бачен у затворске одаје, у којима је и умро. А да кумство може бити мање вредно и од самог дугмета, уверио се и Стефан Војислав, владар Дукље. С њим се спријатељио дубровачки стратег Катакаломон, шаљући му често поклоне да га преко њих заведе и докопа се његове ратничке и пркосне главе. Прилика је искрсла кад се Војиславу родио син и од стратега је стигла понуда - да он буде кум. Крштење је заказано на неутралном терену, на обали Неретве. Војислав је прозрео замку и у мрежу уловио несуђеног кума и његову опаку групу "специјалаца".

АТЕНТАТ НА МУРАТА!
А Дубровчани су, иначе, имали најбољу обавештајну службу, чак, и у односу на Византију, Турску, Млетачку Републику... Они су обезбеђивали поуздане информације и знали добро да их уновче. То није ни чудно, кад се зна да је дуго припадник те службе био и славни Руђер Бошковић.
Душаново царство није се распало због слабе обавештајне "агенције", растурило се по његовој смрти јер је очито водио погрешну "кадровску политику", његова властела није схватила, или није хтела, да следи његов државни пројекат.
Један од оних који је испекао занат на Душановом двору био је и будући кнез Лазар. Колико је он користио обавештајну службу и како ју је искористио у одлучујућој бици са Турцима (1389), на Косову пољу?
Задавање ударца сили у "главу" представља увек оно право!
Милић Станковић, односно, покојни Милић од Мачве, обележио је сликама своје време. Вишак свог дара, овај Мачванин усмеравао је и у истраживање српске прошлости. Од њега се могао чути податак који ће сигурно заголицати и неког историчара. У време припрема и током битке у једном од чадора налазила се и српска вазалска елита, међу којима и Димитрије, брат Марка Краљевића. Они су, по замисли Димитрија, били само - камуфлажа?!
Е, тај Димтирије, док се чекао исход "утакмице" приповедао је гласно присутнима, да ће се на султана Мурата извршити атентат, да ће уследити покушај да се он убије!
План о убиству султана, према истом извору, започео је много раније, после Маричке битке (1371).
Ово је траг, тврдио је Станковић, који он није уснио, ишчепркао га је код енглеских истраживача тог историјскког догађаја, значајног за целу Европу.

МИЛОСТ ЗАВЕРЕНИКА
АТЕНТАТИ на владаре у овом нашем поднебљу имају, ето, дугу традицију. Нису на мети били само владари. Ређали су се и атентати на војсковође, судије и друге носиоце власти, као и појединце из редова цркве, из сфере духа. Одстрањењем сваке од таквих особа, изазиване су пометња и дезоријентација. Највише се због тога узбуђивала властела, елита, док о одјеку у народу за дуги период нема сведочења.
Временом, завере се нису завршавале само бруталношћу, убиством. Када би се преузела власт, победници су исказивали и милост, поражени је окончао у затвору и често био ослепљиван. Без вида ни највећи ратник више није био претња. И обезбеђивање власти, на дуги рок, подразумевало је и ослепљивање синова пораженог, могућих наследника. Ратничке способности појединаца, вештине руковања оружјем и јахања, била је предуслов за стицање сваке звучне титуле.
Тек у Првом српском устанку (1804) на сцену ступа народ са својом снагом и памећу. Избијају на површину нови типови вођа и друштвене елите. Завере и атентати добијали су нове форме, али и још суровије; нови квалитет им је био што су неке од њих пратили и судски процеси.
Србија је, у границама Београдског пашалука, постала међу првима коју је запљуснуо талас Француске револуције. Пред голоруким и испаћеним народом отворила се провалија...