Апису - смрт стрељањем!

КАД је кренуо за Србију, Гавро је имао пасош на презиме Чеко. Дошао је у Београд на школовање, у гимназију. Учио је, али био је већ опседнут југословенском идејом. Он се ни у Београду није држао овдашњих Срба, поверавао се онима који су такође пристигли из Босне и Херцеговине; био је вођен идејама "Младе Босне!. У Принциповој близини није виђена девојка, жена.
Принцип у Београду није успео, или није желео, да успостави везу са припадницима "Црне руке", па и оптужбе на рачун Аписа да је био организатор и налогодавац сарајевског атентата, никад нису доказане.
У својим исповестима, сам Принцип је тврдио да му је теже било да илегално пређе српску граничну контролу на Дрини, него само извођење атентата. Истина је само била да је он оружје - четири револвера и шест бомби - набавио од људи из патриотске организације "Народна одбрана". Ово оружје и 150 динара за путне трошкове били су, практично, једини улог Србије у овом атентату који је изведен на Видовдан, 28. јуна 1914. године.
То је признао и сам Принцип на суђењу. Ево шта је он одговорио на неколико кључних питања које му је преседавајући суда поставио:
- Сматрате ли се кривим?
- Не.
- Којег сте политичког мишљења?
- Ја сам националиста Југословен. Моја је тежња ујединити све Југословене у којој било државној форми и ослободити их од Аустрије.
- Како сте то мислили оживотворити?
- Терором.
- Где, како и када сте дошли на мисао да извршите атентат?
- Кад ће доћи покојни престолонаследник у Сарајево - у марту месецу читао сам у новинама, мислим немачким, у Београду.
- Јесте ли тада дошли на мисао да извршите атентат?
- Да.

СМРТ У ОКОВИМА
ГОВОРЕЋИ шта је био узрок атентату, тужилац је у завршној речи рекао и ово:
- Том чину је била узрок великосрпска пропаганда која је терала Србе против наше монархије. Великосрпска пропаганда је сама по себи велеиздаја. То је доказано, то се учи на клупама универзе... "Пропаганда" је, ето, била и најјачи доказ да је Србија била одговорна за атентат.
А шта је, на крају, изговорио Принцип?
- Што се нама хоће сугерирати да је неко био инцијатор, то није истина. У нама је никла та идеја, те смо учинили атентат. Волели смо народ. У своју одбрану не говорим ништа.
Од 24 оптужених, петорици је изречена смртна казна вешањем. Међу њима није било извшиоца атентата, Гаврила Принципа. Како и зашто?
По тадашњем закону монархије, старији малолетник (до 20 година) није могао бити осуђен на смрт. Кад је извршио атентат, Принципу је до пунолетства недостајало 16 дана.
Око Принципових дана и године рођења било је доста спорења, забуну је стварао и фалсификовани пасош који му је пронађен. Суд је, на крају, уважио матичне књиге које је водио граховски поп (и ратник) Илија Билбија, који је крстио Принципа, дао му име и педантно уписао. Захваљујући тој околности, Принцип је живео још скоро четири године.
Умро је у мукама, тешко болестан и у оковима чувеног затвора у Терезијенштату (Чешка), 28. априла 1918. године. Да је поживео још седам месеци и три дана, до 1. децембра исте године, сигурно би срећно отишао на онај свет, тога дана проглашена је - прва Југославија!
Принципов пуцањ у Сарајеву лишио је живота једног монарха (и жене му), али му је одјек изазвао светски потрес. Атентат је послужио као разлог Аустро-угарској да објави рат Србији а то је, опет, био увод у Први светски рат у коме је страдало четири милиона људи! У њему су пропале три царевине, али и створено више нових националних држава.

ХВАЉЕН И ОСПОРАВАН
У ПРВОЈ Југославији Принцип и његове заслуге су прећуткиване, званично није био ни хваљен ни оспораван. У другој, међутим, однос се изменио, у Сарајеву је формирано културно-спортско друштво "Млада Босна", а постављена су и трајна обележја која су подсећала на Принципа и место извршења атентата.
Са распадом друге Југославије, о Принципу су певане нове песме, међу којима и ова:
"Стани Гавро, где си навро,/Ти и твоја клика,/Убисте нам - престолонаследника..."
И обележја која сећају на Гаврила у Сарајеву и родном селу Обљају су затрта.
Посетиоци из иностранства, који долазе у Сарајево, нагнале су нове власти да обележја обнове; успомене на атентат и атентатора не ишчезавају ни лако ни брзо.
Једна српска завера је била зачета и окончана, даље од тла Србије, на туђем терену. У њој се, поново у главној улози, појавио сада већ са високим чином, Драгутин Димитријевић Апис.
У време припрема за пробој Солунског фронта Апис је, кад се осећао најмоћнијим, ухапшен! Оптужен је био да кује заверу, да обори регента Александра и династију Карађорђевић, ону која је његовом заслугом враћена у Србију.
Понашање Аписа и његових "црнорукаца" је било провокативно; гласно су говорили да за "све" неће бити повратка у Србију, да ће се селекција вршити кроз славолук оштрих сабљи!
Регент се уплашио Аписа и његових. Мислио је да је дошао тренутак да изравна рачуне са својим Томом Перишићем, као што је то својевремено учинио и Милош Обреновић. Уз страх за своју круну, Александар је био и под притиском међународног фактора. Аписове крваве руке из 1903. године нису заборављене, а тиме и легитимитет династије. Да ли је смена династија морала бити баш тако крвава; зашто Александар Обреновић није протеран из земље, што је била пракса и у претходном веку?

СОЛУНСКИ ПРОЦЕС
ЗА злочине које су починили Апис и његови, морали су, сматрано је на више страна, да буду суђени, а не унапређени и слављени.
Да ли се указала идеална прилика да се грешке и нове опасности отклоне?
Апису је суђено на војном суду у Солуну. Судило му се и пресудило: стрељан је у једном селу крај Солуна, 1917.
Сумње у разлоге овог убиства су биле присутне одмах, а временом су се још више распламсавале. Код савезника и међународне јавности, ова пресуда је добро примљена, али не и у домаћој јавности. Превладало је мишљење да Апис није починио грех због кога је лишен живота, да је то нова срамота династије.
Захваљујући посебно залагању Титовог биографа, Владимира Дедијера, у Београду је педесетих година прошлог века обновљен "Солунски процес". Апис је био - рехабилитован!
Новој власти је одговарала рехабилитација Аписа, мање да исправи неправду, више да компромитује династију Карађорђевић. Захваљујући тој промени климе, у Сарајеву су, први пут, објављене најпоузданије стенографске белешке са суђења Принципу и осталима. Њих је водио стенограф Баделић и оне су биле, новинарски "сочније", али тачније и прецизније, јер се овај стенограф извештио водећи скупштинске расправе у Сарајеву. Језуити су ангажовали Баделића, акредитовали га за свој лист и омогућили му приступ. Белешке није користио лист и под своју контролу, као тајну, ставио га је надбискуп др Јосип Штадлер.
Судски записник је коришћен и за објављивање књига, без аутора. Језуити су били посебно активни, заједно са клером, да покажу и докажу улогу - "интернационалне масонерије, званичне Србије, па и Русије" у организовању сарајевског атентата; тврдили су да су Принцип (и другови) деловали по инструкцијама "Француске слободнозидарске ложе", "Велики Оријент", која је имала за циљ да свуда испружи своје пипке и да се хтело уништење католичке цркве, да се поткопа монархија, да се "германство погоди у живац"...
Кад су (1954) у Сарајеву објављене најпоузданије белешке, многи адути и залагања су се распршили.

ЗАКЛЕТВА КРАЉА
ПО повратку у Србију, без Аписа, многобројни су се угодније осећали... У кочији са двојном запрегом арапских белаца, његово величанство престолонаследник Александар Карађорђевић, у пратњи преседника владе Николе Пашића и свите, дошао је у Народну скупштину Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Био је 29. јун 1921. године, дивно летње пре подне. Маса света се окупила и клицала престолонаследнику.
у једанаест часова будући краљ прве јужнословенске државе заклео се на Устав, онај Видовдански, клицали су и присутни посланици, чланови владе, службеници...
Изостали су посланици Хрватске сељачке странке, као и 58 посланика КПЈ - они нису осећали потребу да се диве.

МАТА ХАРИ
НЕКАД чувена шпијунка Мата Хари, родила се у Холандији а погубљена (1917, кад и Апис) у шуми Венсен крај Париза. Најлепшој жени света, свог времена, плесачици, али превасходно шпијунки, одсечена је - лепа глава!
Глава је предата на чување и коришћење Музеју анатомије у Паризу. Пракса је била да се поједини органи "зликоваца" уступају овој установи, да се вежбају студенти.
Да је таква могућност постајала у нас, у главама медицинари не би оскудевали, од Карађорђеве, па надаље.