ЂУРО ЗАГОРАЦ
ЗАВЕРЕ И АТЕНТАТИ У СРБИЈИ


Секира - судбина Божија

СРПСКИ раскол из овог времена остао је да живи, Срби се деле на филозофији живљења. А како је сам Милош објаснио свом народу злочин, али и омогућио поколењима да суде?
Од реакције у земљи и иностранству, Милоша је ухватио страх. У првом писменом оглашавању констатује:
"Судбина Божија довела је овде к нама опет убитеља рода сербскога, Карађорђа, који је у смедеревској нахији неколико дана у тајности живио. Сиротињски плач и сузе уфатише га, убише и главу му још с једном његова друга који је био шњим дошао, у Београд мени послаше..."
Милош је, тако, у првој реакцији приказао Карађорђа "убитеља рода" и да је по свакој правди то и заслужио и потенцирао своју невиност у убиству.
Брзо је, међутим, и код њега прорадила савест, па се и исповедио:
"Тих дана дође ми писар од Вујице, поглавице мога из Паланке, Анте по имену, секретар његов, и донесе ми писмо, у коме ми јавља да је Карађорђе из Немачке прешао и с њим се састао, и да се у Баничини, у селу Кошарини налази! Даље, да он и мене к себи дозивље. Писар Анте, поред писма, и усмено ми тај поздрав од Карађорђа изручи. Карађорђе, вели, поздравио те је овако: Нека дође к мени; сад је време да народ дижемо, и да Турке сасвим изгонимо! Поздрави га, вели, тако да ја и налог имам да тако радим, но нека одмах дође! - Ја, ово чујући и писмо гледајући, пренеразим се, и одмах помислим: ево сад зла кому се ни надао нисам!"

АС МЕЂУ ЗЛИКОВЦИМА
КАКО одговорити куму?
"Мислим се подуго, и ову његову намеру на теразију поставим. Видим да овим начином, како он зове и захтева никакво добро испасти не може, но само то, даћу со тим позледити ране оне које сам с великим трудом једва мало залечио..."
И одлучио је Милош да се свога пута "крепко држи", а то је значило: отишао је београдском везиру Марашли Али-паши!
Везир је истог часа желио да обавести Порту и пошаље војску из Румуније да ствар оконча.
Да ли, тако, само одати Карађорђа и све препустити Турцима? Зар то не би било кукавички од Милоша?
"Молим, честити везире, имај стрпљења за пет дана. Кроз то време видећеш шта ћу ја урадити..."!
Везир се сложио, а Милош прионуо на посао...
"Три дана сам овде мислима главу лупао... Јасно видим да пођем по његвом захтевању, да смо сви пропали,... знам да он мора жртва бити, а народ се спасава. За то, најпосле, ово учиним."
Лишавајући се ризика од "убитеља рода", Милош је у почетку био сигуран да му историја неће замерити. Време је чинило своје, па се Милош одлучио и да напише:
"За ово погубљење Карађорђа неки ме обожавају, а многи ме укоравају. За то ја овде све истинито народу представљам, па свак нека беспристрасно суди: или сам то за народно добро или пагубу учинио, а Вишњи Творац најбоље зна и најправедније ће судити...".
Да ли због народног гнева или своје немирне савести, тек Милош је у близини свога конака у Топчидеру и цркву покајницу подигао; за "подушје Карађорђу и спас своје душе"!
Историчари, као и генерације Срба, још суде Милошу. А после више тајних и јавних сахрана, без главе и са главом, Карађорђеви земни остаци су се спојили и смирили у Задужбини у Тополи.
За своје крваве и сурове поступке, лидери нису прљали руке. За то су имали "верне слуге", али и "пунокрвне" појединце који су извршавали налоге, али и смишљали и руководили акцијама.
Један је био Тома Вучић Перишић, ас међу зликовцима, који је обележио 19. век, српски трагични век.
У питомој Шумадији, у којој је смештена и богата Гружа, изникла је и једна од многих народних мудрости, која каже: Сељацима не рађа из њиве, већ из жуљева.

НАМЕТ НА ВИЛАЈЕТ
МЕЂУ Гружанима, који су се рано одрекли таквог веровања, био је и Тома Вучић Перишић. Чим му се указала прилика, он је напустио родни Барич, не би ли се у седамнаестој години чврсто латио пушке, оне пушке која ће му помоћи да стекне славу и углед међу првим устаницима Црног Ђорђа.
За делић самоуправа, за који су се крваво изборили, сељаци су стекли и додатни "намет на вилајет", удвостручени порез. Кад су се освестили, зажалили су и за оним пустим турским... Незадовољство се ширило и увећавало. У дванаест нахија су највиђенији појединци били приморани да започну ковање завере против Милоша. Кад је то допрло и до самог кнеза, до Крагујевца, он није улазио у разлоге, одмах се осетио угроженим.
Милош се одмах сетио свог верног момка Томе и призвао га у госте. Кнежева мука му је добродошла, да мало протегне ноге и провери ратничке вештине...
Како је Тома реаговао, није тешко погодити: хитро је обишао неколико нахија и поубијао осам људи, на осам важних пунктова. То је, баш како је Тома и очекивао, у народу изазвало страх и панику. Чак је и најодважније поколебао, уверио их да сила Бога не моли, а сила је, зна се ОН! Овде се обистинило и друго правило: над силом бејаше друга сила, сила невољника. Томини злочини убрзали су припреме за коначан обрачун.
Гневне сељаке организовао је и предводио угледни Миливоје Ђак. На дати знак, маса се кренула сливати у Тополу, на зборно место. Окупило се читавих девет хиљада бунтовника, слабо, али ипак наоружано. Ту се састанчило и "тренирало", чекало се наређење за покрет на Крагујевац. На другој страни, ни Тома није седео узалудно.
Био је децембар месец, студен је била главна мука слабо обучених и обувених сељака. Томина срдачност и кнежева великодушна понуда учинили су своје. Бунтовници су се почели осипати, многи једва чекајући да се домогну свог топлог огњишта. Остали су најодлучнији. Изложили су Томи своје услове, да их пренесе кнезу и ако их он не прихвати креће се на Крагујевац, у коначни обрачун!
Оде Тома...

БЕГ МИЛОЈА ЂАКА
У ЂАКОВОМ штабу горела је добра ватра, а леђа су му чувале присталице које су се још бројале хиљадама. Ушли су у хладну ноћ и поспали...
Пробудили су их пуцњи!
Вратио се Тома, али уместо кнежевог одговора, предводио је своје "специјалце". Настала је трка јагањаца и курјака. Томини момци, на коњима и с ватреним оружјем, а промрзли сељаци са покојом пушком. Перје бунтовника летело је на све стране.
Једва је умакао и сам Милоје. Иако је задобио рану, успео је да се домогне коња. Шта му је било чинити?
Кренуо је у правцу Бегорада. Застао је у Сопоту, код кума. Дао му је свога коња да оде до Београда и потражи његову сестру која ће му омогућити да избегне у Земун.
Без живог Ђака, Тома није завршио посао. Његови су кренули у потеру и кад су овог Сопоћанина пресрели на тако добром коњу, све им је било јасно...
Милоје је доведен у Крагујевац, пред Милоша. Од устаника више није било ни трага. Милош је био великодушан: окрепио је рањеног бунтовника, дао му коња да бежи, па ако буде имао среће да га његова гарда не убије, нека му буде!
Иако је коњ којим га је даривао кнез био спор, а он и са свежим ранама, Милоје је успевао да умиче Милошевом видику.
- О, Јевреме, шта чекаш? - упитао је, изненађен, Милош свог брата Јеврема.
У даљини су се убрзо зачули пуцњи...
Ране су биле дубоке и болне а сељаци остали да живе са двоструким "наметом на вилајетом".
А куд је кренуо Тома?
Милош му није више дао да се удаљава, поставио га је за свог - министра одбране!
Прошло је после тога доста времена, сељаци су рано гасили свеће. Тек после десет година у Крушевцу се зачела чврста решеност да се кнез силом приволи на - попуштање народу или да се повуче!

ПОЗДРАВИ ОД - КЊАЗА
НИЈЕ Тома чекао бунџије, он је кренуо њима у сусрет. Ишао је директно, с обезбеђењем, директно у "врховни штаб", на ноге чика Миливоју. Делио је доброћудне осмехе, испоручивао кнежеве топле жеље, али их окрепљивао и куваном ракијом! Изнео је и понуду, да изаберу делегацију која ће отићи код кнеза и рећи шта жели, он свима гарантује безбедност. Ако би сви кренули, убеђивао их је Тома, кнез би се разбеснио, тешко би било и њему и њима.

МОЋНИ АЂУТАНТ
ЧИМ је стао на чело Другог устанка, Милош Обреновић је пожелио да му доведу оног голобрадог момка из Груже, који се у међувремену окитио и мрким брковима. Милош је Тому одабрао за себи најближег момка, ађутанта. У ратничким, али и другим искушењима, кнез и момак су се тако добро разумевали да није било никакве потребе да се и - збори. Тома је био снажан и хитар, подједнако на нози, руци и пиштољу. Уз Господара је имао прилике да доста тога види, али и да проба. То искуство било му је драгоцено.
После завршетка војевања, требало је поделити одликовања и функције према заслузи. Милош није имао, није стигао да искује своје ордење. Снашао се тако што је од Турака "позајмио" двадесет одличја. Тома се ту није могао уденути, али није заборављен.
Тома је постао, ништа мање него господар нахије, кнез. У Гружи је постао славан, али и познат по богатству. Око кнеза Томе окупљале су се, како то већ иде, и најлепше жене. Стекао је Тома и свилене постеље, пристигле из Цариграда.