Пуцањ у Саборној цркви

СТИГЛА је Илка у Београд, у Ломину улицу код сестре. Онда је изнајмила собу, тик уз Саборну цркву. Ту је сваког дана, ујутру и увече, одлазила да пали свећу и да се моли. Уз свеће које је палила, купила је и пиштољ?!
Жена у црном, како су је знали, из цркве би одлазила и у неприступачно подножје Калемегдана, на дунавској страни. Ту је вежбала да пуца... Једини мотив живљења Илки је био: да освети свог часног и вољеног Јеврема; да својом руком пресуди том зликовцу краљу!
Најрадије би то обавила својим коштаним рукама, али је добро знала да јој се таква прилика неће указати. До праве ватрене направе дошла је захваљујући познанству са једном својом сапутницом у црном, са Ленком Книћанин. Она је живела, такође, у Ломиној и жалила је свог војводу, гласовитог Стевана Книћанина. Мора да Ленка чува успомене од мужа, а ту би могао бити и пиштољ? И није се преварила.
Најтеже јој је било кад је чула први пуцањ, јер ју је уплашио тај одјек. Већ трећег јутра Илка је сигурно погађала дрвеће. Та мала, опака направа толико је била послушна да се Илка од ње ни ноћу није одвајала, држала ју је у недрима...
Једно јутро, док се Илка уобичајено молила, мир у Саборној цркви пореметили су полицајци. Шта је то?
По повратку из Румуније, краљ Милан ће са пристаништа прво свратити у цркву, па тек онда отићи у двор.
Значи, ту је!
Добро је она проценила да ће ту доћи да тражи опроштај грешној души!

ИЛКА И ЛЕНКА
ПРЕД долазак краља полицајци су поново завиривали испод сваке слике, крста. Жена у црном која се моли, Илка, ничим није одавала сумњиву особу па су је као такву искључили из круга свог интересовања.
Милан се налазио на великим мукама, био је заплашен - што од домаће радикалске, што од међународне јавности. Нарочито је био киван на суседну Бугарску, па је иницирао и доношење посебне деклерације којом се осуђивао овај сусед за мешање у унутрашње послове Србије. Милан је убрзо и повео врло ризични рат са Бугарима, који га је до краја уздрмао.
Али, све те краљеве муке нису ни најмање утицале на Илкину решеност и одлучност да освети мужа, који је уморен на правди Бога, нечовечно од нечовека. Зато, чим се Милан зауставио у Саборној цркви, кад се припремао за молитву, жена у црном одложила је своју свећу и искорачила...
Уследио је застрашујући пуцањ!
Жена у црном се истог трена нашла на поду, испод бајонета и ватрених цеви...
Осетио се помешани мирис воска и барута. Панику и хаос поспешивала су црквена звона, једина у граду која су се могла чути чак до Земуна...
Милан је провео тешку ноћ!
Илка је добро спавала. Није успела да се освети, али и овај њен напор, тешила се, Јеврема ће сигурно обрадовати.
На оптуженичкој клупи, овога пута није било углађених политичара, ни утегтнутих војника - седеле су само две жене у црном, две удовице. За новинаре извештаче и радозналце суђење је већ постало досадно. Иста питања судије су се понављала, а окривљене нити су говориле нити мромориле. Коначно и једно узбуђење. Тога јутра на оптуженичкој клупи седела је само Илка, њене пријатељице Лене није било.
Где је Ленка?
- Убили сте њу, сад можете и мене, најзад је проговорила Ленка!

ЗВАНИЧНА ВЕРЗИЈА
ЗВАНИЧНО: Ленка се, после душевног слома, сама убила, обесила у затворској просторији?!
Ноћ која је претходила Ленкином крају била је очито узбудљива; стражара који је њу чувао убио је други стражар, а др Лазар Пачу који се нашао у лекарском конзилијуму, одбио је да потпише званични извештај!
Док јој је судија читао - изрицао смртну казну - Илка је проклињала своју неспретност. Милан се смиловао, смртна казна преиначена је у вечно заточење.
Врло брзо, у пожаревачком затвору, Илка Марковић је пронађена мртва, задављена пешкиром!
И у Илкином случају, један је лекар опет издвојио своје мишљење у односу на оно званично, о самоубиству.
После овог неуспелог атентата, Милан је почео да још жешће сатире своје противнике, био је неумољив.
Милан је остао изузетан. У Србији је отворио врата многим цивилизацијским достигнућима западне Европе, ојачао је и коначно вратио Србији, после 511 година, краљевску круну. Имао је и две страсти: лудовао је за женама и коцком!
У пуној снази, у 35. години, Милан је добровољно абдицирао у корист свог нејаког сина Александра. Због жене Наталије, која му је загорчавала брачни и политички живот, као и несрећног заљубљивања у жену свога министра, остало му је да негује само страст коцке...
Лидери већ формираних многобројних странака у Србији једва су дочекали одлазак суровог владара. Са млађаним наследником лакше су се играли, али ни његову власт нису успели да ограниче.

ЗАВЕРА ЈАВНА ТАЈНА
СВЕ је започело у кругу једне београдске касарне у дружини два капетана и исто толико поручника: Радомира Аранђеловића, Влајка Миљковића, Милана Антића и Драгутина Дулића. Антић, који је обично гласно најављивао полемичке разговоре, овог пута је био сасвим тих; својим другарима је само шапутао тајну, ону у вези чврсте решености да убије краља! Говорио је да на то често мисли и да би то учинио још док није био у његовој гарди - док га је само пратио на састанке с вереницом - али то није покушао само из страха да ће можда - промашити.
Пре него што испали тај хитац, поверавао се даље Антић, обавестиће само свог најбољег друга, поручника Драгутина Димитријевића, који ће се касније прочути надимком Апис.
Већ на старту млади Антић је био збуњен одговором верних другара. Иако међу њима није било великих тајни, ипак је изненађујуће деловала исповест осталих - сви су имали (и гајили) исту идеју, али с мањом одлучношћу.
Замисао о атентату зачиње се у време кад свет улази у двадесето столеће. Ера нових техничких, али и осталих чуда је већ ту. У краљевини се возом путовало од Београда до Ниша, брже него што се стизало читав век касније. У Србији се певало, али и писало. Људи су слушали и читали једног Јована Скерлића, постали су сведоци израстања једне нове политичке генерације, с Николом Пашићем, рецимо, у главној улози.
За стање у коме је много тога почело да цвета, заслужни су били и "луди" владари. Милану је, уз остало, замерано што је често путовао о државном трошку и редовно - на западну страну. Да би гневној јавности показао да је он сушта супротсност оцу, Александар је своје прво путовање из земље усмерио на југ. За ускршње празнике 1896. године, Александар је стигао на Свету гору, у манастир Хиландар, на свом путу по Грчкој.
Младог краља је на овом путу пратио, први пут, и млади почасни ађутант, пуковник Живојин Мишић, исти онај који ће се развити у војсковођу светског гласа. Краљ је, како му је и доликовало, предао манастиру богат поклон у златном новцу којим "откупљен", да због дугова не постане Бугарски!
А чиме су калуђери овог древног манастира даривали Александра?
Он је уистину добио вредан поклон: била је то стара књига, прва у Срба, Мирослављево јеванђеље!
Откуд та прва књига баш у Хиландару?

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
СТРУЧЊАЦИ су претпоставили да је ово јеванђеље доспело у Хиландар негде у 17. веку, после претварања српске цркве апостола Петра и Павла, у Бјелом Пољу, задужбине хумског кнеза Мирослава, у џамију. Овај кнез се повукао и, размишљајући о пролазности славе - после пораза у биткама са својим братом Симеоном Немањом - решио да својој задужбини остави у наследство и вредну повељу, што је била и нека врста моде тог времена.
Ову књигу, од националног значаја прве врсте, Александар је чувао као светињу. У крви су се мењале династије и крунисане главе, али је Мирослављево јеванђеље успело да преживи и да се ових наших дана појави у још блиставијем облику. Прошлост ове књиге је и хроника готово свих искушења српског народа.

УДАР ЗА - УДАРОМ
ДА ли ће у Србији, почетком прошлог века, владати апсолутизам средњег века или парламентарна демократија у свом најблаготворнијем изразу?
Колико је та дилема или недоумица била мукотрпна, може се видети управо на примеру младог Александра: за десет година његове владавине покушана су четири државна удара, измењана су три устава, а оборено 12 влада! Овако црн биланс није остварио ниједан актуелни владар у Европи.
Ко је више учинио за Србију и Србе, Карађорђевићи или Обреновићи?
О томе се консензусом међу Србима, никад неће доћи. Обреновићи, су, можда, поседовали више страсти (рачунајући и негативну конотацију тог појма), у шта спадају и оне љубавне. Последњи Обреновић, краљ Александар, то величанствено исказује.