Мајски преврат 1903.

ОБИЛАЗЕЋИ своју мајку, краљицу Наталију, младом Александру је запала за око и једна од жена из редова мајчине послуге. У њеним очима, беседи и ходу, млађан откри праву Атлантиду!
Најпре уз помоћ поштара, затим преко писама, започела је једна од најузбудљивијих љубавних драма које је живот сам написао. А тек како је била чудна подела улога: он је имао 24 године и био је краљ, а она 34, удовица, од набуситог оца и "просте" мајке. Ту жену, Драгу Машин, је био и чаршијски глас - да је јалавуша!
Па, зар таква жена да постане српска краљица?
Да, али је она у младом краљу пробудила љубавна осећања, која су потпуно надвладала сваки разум и животну логику. Било је јако мало оних који су га у томе разумели и подржавали. Гнев је нарочито испољио његов отац Милан, који је хтео да га ожени немачком принцезом, како би га извео на европску политичку сцену, и тако, њега и Србију учинио мање зависним од Аустроугарске, и наравно, од Русије.
Снагом своје младости и владарске моћи, Александар је успео да удаљи из своје близине и све љуте гује, које су му претиле силом аргумената. Мењао је устав, председнике владе, војне министре...
И после свега?
На балкону двора се указало чудо: у Драгој Машин, Србија је добила своју краљицу! Краљ је због свог апсолутизма већ био омражен. С овом женидбом он је мржњу увећао и владавину учинио крајње деликатном и неизвесном.

ЛАЖНА ТРУДНОЋА
И, време се окренуло против овог владара: обновљене су старе приче, али у новом руху. Томе је допринела и сама краљица, која је мужа најпре обрадовала вешћу о трудноћи(!), којом је отворила још једна врата пакла...
Да би показао родитељима, али и осталим противницима, колико је постојан у љубавним осећањима, али и у владарским пословима, сам је пустио глас (народу) да ће наследнику лично кумовати руски цар!
Најпре је мајка Наталија упутила писмо руском двору да се не шале, да се припрема подвала, јер краљица сигурно не може да роди. Ангажован је и специјални обавештајац, Виктор Грабов, да испита ситуацију... Грабов је предложио, а краљ се сложио: у Београд су доведена двојица лекара, Рус др Сњегиров и Француз др Колеа. Обојица су се дуго свајила око краљице и на крају констатовала да трудноће нема ни на видику, тешећи несрећну жену да су "лажне трудноће" честа појава. А на инсистирање да га обавести о времену када треба да доведе дадиље, одговорили су да се све одлаже и саветовали му да Драга јаше коња, не би ли лакше скинула нагомилано сало!
Све се окренуло против краља и жене му.
У тим околностима и млади официри, који су планирали заверу, за своје амбиције су придобили и политичаре, међу којима и познатог Ђорђа Генчића. Оно што је ову заверу чинило изузетном, јесте околност да организатори нису превише тајили своје планове: процењивали су да ако више људи сазна за пуч, то је истовремено потврда да ће успети?!
За главнокомандујућег пуча одређен је генералштабни пуковник Александар Машин, војник кога су и политичари поштовали. Он је био војни изасланик Србије у Бечу, посланик на двору црногорског кнеза, изасланик Србије на Хашкој конференцији, професор на академији... Он је био и Драгин девер, брат њеног првог мужа. Окренуо се против краљевског пара после једне интриге.
Пуч је изведен по тачно утврђеном плану, упадом младих официра у краљевски двор. Свако је одрадио свој део посла, од стражара који је откључао главну капију, до убиства појединих официра на путу до спаваћих одаја краљевског пара. И гле чуда: кад су завереници ушли у краљевску спаваћу собу, њих ту није било!
Да није било поручника Вемића, краљ и краљица би преживели. Он је имао најбоље око: док су млади официри попут ловаца тражили жртве, он је на дворишном зиду спаваће собе уочио отвор, преко кога су се откључавала врата тајног скровишта. Кад је то уочио, Вемић је узвикнуо: "Дајте секиру!"

ЗАВЕРЕНИЧКИ ДЕКРЕТ
ГОТОВО избезумљени, у белом руху, краљ и краљица су се телима упијали једно у друго... Уследили су одмах револверски пуцњи. Најбржи на орозу били су поручници Вемић и Ристић. Краљев ађутант, генерал Лаза Петровић, покушао је да употреби вешто маскирани пиштољ и да остане доследан датој заклетви, али га је казна брзо стигла...
У три сата и педесет минута (29. маја 1903) убијен је краљевски пар, а тиме је била и смакнута династија Обреновића!
Тако се угасила и једна велика љубав!
Србија није подносила једну династију, али није могла поднети ни једну - жену! (За Драгу и њене најближе је речено много тога ружног и неистинитог).
Исте ноћи пуковник Машин је потписао и први заверенички декрет: да се, под хитно, убију председник владе Димитрије Цинцар Марковић, министар војске Милован Поповић, министар унутрашњих дела Велимир Тодоровић и краљичина браћа - официри Никола и Никодије Луњевица.
Пуч, који је изменио ток српске историје, извели су: два генерала, четири пуковника, три потпуковника, три мајора, 30 капетана, 47 поручника, 13 потпоручника и пет цивила.
Касније се открило да је мозак завере био на најнижем нивоу, међу поручницима и у личности - Драгутина Димитријевића Аписа!
Овај пуч и масакр, о коме је париски "Монд" известио наш чувени писац Лаза Костић, били су беспримерени. Освојену власт војници су поклонили новој (старој) династији, чиме су недвосмислено показали да нису били руковођени личним амбицијама, већ вишим, како су сматрали, националним интересима.
Мало их је, и иначе, уживало "плодове" свога труда. Једни су добили више чинове, други се повукли, трећи прерано умрли... Нови краљ, Петар Први Карађорђевић са својима, није задовољавао очекивања официра. То је најбоље исказао сам Апис, који је формирао тајну организацију, под називом "Црна рука". У једном тренутку ситуација је чак постала критична. Ево, како ју је коментарисао социјалиста Димитрије Туцовић, за кога је Бранислав Нушић написао да је био најбољи беседник у Срба, и то свих времена.

МУКЕ СА СВЕТОМ
"...ОВО је сукоб између официрске касте и владајуће буржоазије, војне и цивилне власти, сукоб касарне са
скупштином".
Нови краљ и влада имали су веће муке са светском него са домаћом осудом због овог пуча и масакра. Србији су биле уведене и санкције...
После масакра у двору, ко се у том метежу докопао прве, поменуте, српске књиге, Мирослављевог јеванђеља?
Мало је недостајало да се прича о Јеванђељу прекине.
Кад је започео Први светски рат, кад је Аустроугарска напала Србију (1914), краљ Петар је наложио свом библиотекару Добри Ружићу да му из Тополе, са Опленца, уз остало понесе и три означена сандука. У једном се, припоменуо је краљ, налазе и неке "старе артије", које су некад биле у двору код несрећног ађутанта Лаза Петровића и да он никако није стигао да их прегледа и среди. И Ружићу се журило, тек у Крушевцу је успео да отвори тај "неважни" сандук. С разлогом је био запрепашћен: ту се, дакле, скривало Мирослављево јеванђеље!
Захваљујући бризи и савести Аврама Левића, Београђанина, чувара златног трезора Народне банке Србије, са ослободиоцима се и оно вратило у Београд, наставило да прати судбину владара и народа.
За Аписа и сад већ његову организацију, следила су нова искушења. Амбиције и крајњи политички циљ исказиван је био само у три речи: "Уједињење или смрт!"
Мислило се, превасходно, на све Србе који су још живели под окупацијом турске и аустроугарске царевине, али и друге словенске народе са којима су измешани живели.
Срби преко Дрине, нарочито у Босни и Херцеговини, вапили су за слободом и Србијом, у њој гледали спасење. "Црна рука" је за њих представљала божанско миловање, па су неки успели и да постану њени активни чланови.

ГАВРИЛО ПРИНЦИП
ЗОВУ Србије и изазовима балканских ратова није могао да одоли ни један 17-годишњи Србин из Босне, Гаврило Принцип. Он се тада сусреће са ватреним оружјем и искушењима живота и смрти. Ништа од тога му се не чини страшним, посебно не ако прати остварење узвишених идеала.
Где се зачео тај изданак и каквог је квалитета био?
Рођен је и одрастао у задрузи, носио је задружно васпитање и њен морал. Његови су се доселили у Грахово поље почетком 18. века, стигли су из једног другог Грахова, из Црне Горе. Уточиште су нашли на тлу на коме је дувала динарска бура, али и ветрови интереси три царевине. Опстали су, звали су се Јовичевићи. Прво су се сместили у селу Полача, код Книна, а онда прешли на другу страну Динаре. Живели су на војној граници, а то значи да су живели под сталном контролом. Увек су морали бити будни, да чекају, па су и носили једно време презиме - Чеко. Њихов задружни старешина звао се Тодор, висока и снажна људина. Јахао је белог коња, увек под оружјем. Кад се спуштао ниже, у приморје, прозван је, због свог стаса и колорита, принцом. То га је дуго пратило, а онда је промењено у - Принцип, па су се и одлучили да промене презиме.

СРПСКО ПИТАЊЕ - СИЛОМ
АНЕКСИЈОМ Босне и Херцеговине од Аустроугарске 1908. године, национална осећања Срба, с обе стране Дрине, доживела су свој врхунац. Крв је узаврела у венама многих угледних Срба, а Јован Цвијић, научник са међународним признањем, јавно је узвикивао: "Српско питање мора се решавати силом!"
Право да се БиХ припоји Србији засновано је на историјским чињеницама, које су биле поткрепљене и статистиком. Занемарени су били геодете, геолози, археолози, банови и краљеви, за актуелни тренутак најважнији су били пописивачи становништва који су тај посао окончали 1910. и саопштили да у БиХ тренутно живи: 23,6 одсто католика, 31,1 одсто муслимана и 43,9 православаца!
Многи "мали" Срби, од преко Дрине, почели су интензивно маштати о "Великој Србији"!