Књаз сече туђом руком

ВЕЛИКЕ завере и атентати најчешће су припремани изван земље, у Цариграду, Бечу, Петрограду... Тако се догађало да је завера против владара започињала у Цариграду, а реализована са Русима. Мимо владарских битки избијале су и велике народне буне. Сељаци су гајили наду да ће са својим вођама стећи основна права и побољшати социјални положај. Кад је то изостало, дизали су буне које су се окончавале у крви и погоршању прилика.
Српски 19. век многи историчари оцењују као један од најбурнијих и најсуровијих међу европским народима.
У Првом устанку први пут код Срба срећемо обичне људе из народа који су достигли свест да сами одлучују о својим и државним интересима. Срећемо и клицу демократичности, међу собом бирали су предводника, вожда. Војска у том устанку није имала униформе, носили су собом "сво своје". Та сељачка "кука и мотика" успела је да ослободи све градове, да из Србије истера Турке. Ништа им то није вредело; Русија и Турска су склопиле мир (1812) и одлучиле да Србе, после свега, "часте" минималном самоуправом. Устаници су ту "част" одбили, али нису издржали огромну турску офанзиву.
Карађорђе је, са најоданијим, избегао из Србије.
Због тог повлачења био је оцрњен у народу, то су присталице новог вође, Милоша Обреновића, добро искористиле. Србијом се чуло:
"Зелен боре не зеленио се/ Карађорђе не веселио се/ Што издаде земљу и градове."
А Карађорђе заиста није имао разлога да се весели. Повлачио се а да ни сам није знао на коју ће страну...
На обали где се Топчидерска река улива у Саву, где се опраштао од Србије, Карађорђе је позвао на страну игумана манастира Студеница и предао му личну кесу с новцем,
замоливши да је пренесе у Земун, у Аустроугарску. Игуман пристаде, и они се мирно повратише међу остале.

ГДЕ СЕ ДЕДЕ КЕСА?
КАРАЂОРЂЕ је водио лично обезбеђење и "ставио се под заштиту" агента царске Русије Т. И. Недобе. Зашто њима не даде и кесу, кад им је на чување дао и главу?
Вожд је добро проценио. У Земуну је одмах имао неприлика са пограничним властима, тражено је да се вожд одвоји од Недобе, док Милентију нико није пипао испод мантије где је чувао кесу. И против своје воље, Карађорђе је издвојен и одведен у манастир Фенек.
Али, куд се деде вождова кеса?
Где је Милентије?
Рањена вождова душа све је више крварила. Не јавља се на
више порука ни игуман. Убрзо се испоставило да кеса више није приватна ствар вожда и игумана!
Са највишег црквеног места је поручено да се кеса чува "на сигурном" и да не може да буде враћена вожду, да је она ствар од "националног интереса"?!
Шта је то скривала вождова кеса?
У њојзи је било читаво богатство - више стотина дуката.
Упућени кажу да би и за данашње прилике ти дукати представљали значајан капитал.
Милентије и црквени великодостојници у Ср. Карловцима драматично су се узбудили сјајем дуката. Закључили су, после првог шока:
Ако је кеса лично вождова, онда се он у устанку обогатио, постао, како би се сада реккло, ратни профитер!
Зато му се, у име Бога и народа, кеса неће вратити!
А ако кеса није његова, ако новац припада вођама устанка, онда је ситуација чиста: средства треба ставити на располагање онима који ће Србију поново бунити!
А Карађорђе то више није!
Био је то нови вожд, Милош Обреновић, који је заиста убрзо повео нову буну, Други устанак (1815) у Такову.
Милошу су се одмах придружиле и угледне војводе, које су избегле са Карађорђем, међу којима највиђенији Петар Николајевић Молер.

"ЈА НЕЋУ, АЛИ..."
КО ће сад бити нови, други вожд?
Једно јутро Милош је кренуо у сусрет Молеру и Цукићу, који су се налазили у Кличевцу. После три пољупца, разговарали су и договарали се око много тога. А онда:
- Е, брате Милошу! Ми у име Бога опет устасмо на Турке и народ с Турцима завадисмо; него, сад ко ће бити старешина овом народу? - упита га Молер.
- То је најмања брига, него најпре да видимо, где ће бити старешина: да гледамо како ћемо Турке истерати између себе, и како ћемо свршити ово, што смо почели; а старешину је ласно наћи; ако ли сад баш затим стоји, буди ти старешина - одговори му Милош.
- Ја, брате, старешина бити нећу; али да не будеш ни ти, а да не буде ни Цукић, нити и који други да изиђе и рече: "Ја сам господар, као Кара-Ђорђије" што је чини - него нас четворица, то јест: ја, ти, Цукић и прота Ненадовић, као четири једнака брата... и ти сад на то да се потпишеш - био је јасан и изричит Молер.
- Добро, брате, али се ја на то нећу потписати, нити се противим да тако буде. Али сад ми да се потписујемо, ко ће у туђој кући бити старешина, то би било баш као они што су секли ражањ, а зец још у шуми - узвратио је Милош.
Овај дијалог, са више детаља, описао је Вук Караџић.
Молер је уживао велики углед; исказао се као ратник у Првом устанку, био је врло писмен, а уз турски језик, говорио је још немачки и руски. Он се, ето, залагао за "колективно руководство". Милош је имао само једну предност: имао је амбицију да влада, да влада апсолутно.
Док Карађорђе није имао достојног противника, бар не таквог да би га морао лишавати живота, дотле је његов наследник, Милош Обреновић, видимо, имао жешће окружење и јаче противнике. Да ће борба за превласт бити немилосрдна, сами лидери су најавили.

ОБРАЧУН МЕЂУ ВОЂАМА
МИЛЕНТИЈЕ у својим лидерским амбицијама уопште, Милоша није сматрао за достојног противника; сматрао је Молера за једину препреку. Ако уклони њега, све капије су отворене...
А ту шансу са задовољством му је пружио Милош.
Молер је, уз остало, водио и Народну касу. Милош је наложио, послао му финансијску инспекцију, која брзо констатова - злоупотребу!
Грех, неопростив грех!
На скупу старешина, Молер буде осуђен на смрт!
Милентије је једва дочекао да потпише пресуду.
Уз (неминовну) сагласност везира, Молер је лишен живота - задављен је!
Остала је двојка.
Милентије и Милош су се попреко гледали, вребали прилику. Први је живео у уверењу да је само питање дана кад ће постати први, а други је предахнуо - остао му је још само један ривал.
Ко ће кога?
Убрзо, преко гласника, стиже вест: на путу из Београда за Шабац убијен епископ Милентије Никшић?!
Убиство двојице виђених, у кратком размаку, изазва страх и зебњу у земљи, али и врло оштре реакције из иностранства. Пердњачила је, у осудама, Русија.
Јер, брзо се утврдило да је грех Милера био занемарљив.
Милош се нашао на мукама. Да, али баш тада најјачи испливавају. Правдао се, да је за убиство Молера кривац Милентије, а за његово, не његови људи, већ - хајдуци!
Док је Милош давио супарнике по Србији, чием се занимао Карађорђе у емиграцији?
Без кесе, која се "загуби", није му било лако. Док га је званична власт отписала, шира јавност га је славила као хероја; Карађорђево војевање инспирисало је и једног Пушкина да му испева песму. Туговао је и чекао прилику да се врати у Србију. Приступио је грчкој револуционарној организацији "Хетерији" чији је план био уједињење Грка, Срба и Бугара, да заједнички дигну устанак против Турске и да створе малу Византију!
На чело тог будућег устанка постављен је управо Карађорђе.
Одмах, али тајно, кренуо је за Србију. За ту акцију нису имали ни руску подршку. Али, кад се ватра запали...
Неопажено је ушао у Србију (јула, 1917) и за базу одабрао - Радовање, близу Смедерева, у нахији свога кума Вујице Вуличевића. Од овог кума, Карађорђе је тражио да му дозове другог кума, Милоша Обреновића, да заједно запале нову ватру на Балкану.

ПОКЛОН СУЛТАНУ
КАРАЂОРЂЕ је са великим нестрпљењем очекивао кумове, извиривао и - заспао...
Вујичини слуга, уз присуство неизбежног Милошевог ађутанта Томе Вучића, одсекли су Карађорђеву главу!!!
Експресно, брзим коњаником, она је достављена београдском везиру, а још убрзаније султану у Цариград!
Шта починише кукавна браћа и грешни кумови?
После злочина у лугу Радовања, док крв са секире није била ни спрана, у свитај летњег јутра пробудила се људска савест!
Временом, у Срба су се искристалисале две опције, тачније, искуствене филозофије: живети часно и достојанствено, макар до сутра (Карађорђе) и - живети и повијено, по сваку цену - живети (Милош).

И МИЛЕНТИЈЕ У ИГРИ
СВА поменута четворица кнежева седели су, после устанка, заиста, заједно, у Народној канцеларији. Милош је остварио малу предност, био је "председатељ", а Молер "надзиратељ". док су њих двојица режали један на другог, као конкурент неочекивано се појавио Милентије Никшић. Онај Милентије који је преузео кесу од Карађорђа, али и који се вратио из Цариграда, где је био народни посланик. Тамо је Никшић обилазио и цариградског патријарха који га је даривао и новом титулом - ужичког епископа.
Милентије је изишао отворено; хоће да буде први, као духовно и световно лице, по угледу на владику Петровића на Цетињу.