Последњи краљев излет

КАД су Милоша Обреновића "замолили" да се врати у Србију, он се није двоумио, дуго је ишчекивао тај позив. У бечком руху, са тананим старачким гласом, али и са свежим памћењем, није хтео да уђе у двор и приступи свечаном чину све док Тому не ставе у окове!
Исте вечери су Тому извели из његове тврђаве, позвали на "информативни разговор"...
Грађанство је сутрадан званично обавештено да је прошле ноћи умро Тома Вучић Перишић!
Друга Милошева владавина била је кратког века, непуне две године. Као да није могао одолети Томиним небеским изазовима. Умро је у 80. години.
Михаило, син му, доживео је очеву судбину - да поврати кнежевски престол. Сада је имао 38 година, европско образовање и животно искуство. Пратила га је и жена, лепа Јелена, грофица Хуњади. У односу на претходнике, Михаило је доста тога изменио. Реформисао је државну управу и војску, удахнуо је европски дух заосталој Србији. Био је мудар, али и, што је било значајно за положај Србије, врло храбар. Ослободио је више српских градова, доживљен као узданица свих поробљених Срба.

МУКЕ У ЉУБАВИ
ИМАО је Михаило и слабости. Није знао или није имао среће са женама. Као отац му. Јулија се није "примила" у Београду, као да су двор и окружење били испод њених стандарда. Показало се да је патила и за једним другим кнезом кога је оставила у Бечу и касније се удала за њега. Нису имали деце, што је сигурно додатно компликовало њихове односе. Брачна веза је пољуљана, нарочито после провале у њена писма која је слала у Беч, српски или мушки понос је учинио своје...
После овог, Михаило је доживео ново искушење. Заљубио се (и верио) у 18-годишњу Катарину, блиску рођаку?!
Над тим његовим поступком згражавала се влада, јавност, а највише црква. У присуству те вољене жене и главу је изгубио!
Михаилу на власти није претио народ, није било побуна. Србија је, уз културни, доживела и привредни успон. Нагон за завером, атентатом, на кнежевску главу није, међутим, ишчезнуо. Појавио се један нови Тома...
- Ја сам сачинио и распоред. Коста, Лазар и Станоје биће у заседи, а ја ћу са једног виса чекати уговорени знак који ће ми дати Ђорђе. Ако је кнез убијен, појурићу ка Београду. Остали завереници убиће тог тренутка министра војске Блазнавца и министра унутрашњих дела Христића. Један официр са својом четом заузеће полицију. Онда ћу образовати привремену владу. Знам и дан атентата, 29. мај...

ИЗВРШЕНА ПРЕСУДА
УПРАВО како се и очекивало, Михаило је те недеље изашао у шетњу, у шуму Кошутњак. Како сам није био наоружан, а ађутант га је пратио на великом одстојању, атентатори су лако завршили наум, поред Михаила затекла се само Катарина, која је и рану задобила. Кнеза и Катарину, на том излету, пратила је и њена мајка. Она је у тој шетњи заостала, али је све видела и у тој "фрци" препознала је Павла. Она се није савијала око жртава, одмах је пожурила да прва саопшти трагичну вест! А то је било пресудно за освајање власти.
Први је био обавештен Илија Гарашанин, кога је управо тих дана кнез сменио са места председника владе јер се није сложио да се Михаило ожени Катарином. И поред тога Гарашанин је одмах кренуо у седиште владе, иако му је син био кнежев ађутант и знао је да је и он рањен. Министри, војни и за унутрашња дела, повукли су благовремене потезе, нема више кнеза, али на власти је остала династија Обреновић.
Павле је био трговац, али се знало да је на неким пословима пропао. Он, и браћа му Коста и Лазар, се и на суду бранио да је атентат био мотивисан само личном побудом. Жељом да се освети кнезу што је био у послу упропашћен. Истрага је показала да су завереници били у чврстој вези са свргнутим кнезом Александром, да су преко његових људи добили оружје и новац...
Уочи суђења Павлу и дружини, на Калемегдану су одјекнули пуцњи. Стрељана су двојица официра који нису стигли да одраде своје, заузму полицију.
Суд је пресудио: четрнаесторица су осуђена на смрт, а екскнез Александар и његов секретар, по 20 година заточеништва.
Кад су крајем те, 68. на Карабурми, у Београду, одјекнули пуцњи сви су знали: пресуда је извршена!
Није више било Михаила, али је династија сачувана и избегнуто ново велико тумбање. За кнеза је доведен 14-годишњи Милан, унук Милошевог брата Јована. До његовог пунолетства владали су намесници.

ПРЕСТО - МИЛАНУ
ИСТОРИЈА наша не може без Михаила, његово име остало је нераздвојно и од генерација до данашњих дана. У центру Београда подигнут му је споменик. Дело једног Италијана. Ту је и улица која је понела његово име, надалеко чувена "београдска штрафта".
Код споменика Михаилу деценијама се слави, тугује, протестује. Можда се ту зачела и замисао о последњем атентату у Србији, на Зорана Ђинђића?
На сцену је ступио пунолетни Милан Обреновић.
Нико жив није га могао разуверити да су водници Живић и Радивојевић и несрећни поп чика Панта Поповић коловође Тополске побуне, пре у бурним година које су му предстојале.
И обављене истражне радње нису мењале уверење, па ни тврдње министара војске и полиције, да се ради о спонтаној и наивној побуни. И сам предсендик владе покушавао је да умири преплашеног Милана који је, како се тврдило, волео да носи војну одећу али и да је био велика кукавица. Оно што нису успели да докажу војска и полиција, успело је његовом величанству: Тополску побуну организовао је Јеврем Марковић, после договора са принцом Петром Карађорђевићем, који је живео у Швајцарској!
За то су понуђени "материјални докази" и, наравно, поуздани сведоци.

ОПТУЖЕНИ ЈЕВРЕМ
ОРГАНИЗОВАН је судски процес. Уз окривљеног Марковића седео је и политичар Аћим Чумић, кога су ти сведоци теретили да су га својим очима видели у друштву са Петром, иако се то никад није догодило. Суд је прихватио оптужницу иако ниједан навод из ње није доказан. На листи на смрт осуђених завереника налазило се и име Марковића. Ко је био тај човек?
У ратним походим за ослобођење одређених српских крајева, Милан је имао великих успеха. Један најбољи официр ратник за ослобођење пиротског и нишког краја био је управо Јеврем Марковић. Добио је сва могућа одликовања и признања. Прочуо се због тога и у народу, па је на првим изборима изабран и за народног посланика.
На суђењу, међутим, исказима сведока откривала се и друга страна медаље. Он је, тврдило се, успехе других приписивао себи, он није ни херој ни честит човек, он је пљачкаш!
Суд је изрекао ригорозне пресуде и поред закључака и тадашњих новина да се радило о "судској беди". Милан је био скоро једини који је инсистирао да се судска мора поштовати...

КРАЉ НЕМА МИЛОСТИ
ПРОЦЕС, а затим пресуда Јеврему Марковићу (стрељање) изазвали су огорчење, посебно у интелектуалном свету тадашње Србије. И међународна јавност се узбудила: стигао је и захтев руског генерла Бобрикова у коме је тражио милост за тако храброг и одважног војника, какав је био Јеврем. Дуго је суђење и пресуда узбуђивала јавност, а Милан је чак обећао војном министру да Јеврем неће бити погубљен!
Шест година касније (1883) сви су били погубљени у Буковичакој шуми покрај Аранђеловца. Сам чин стрељања и место сахране морали су остати тајна. Али...
Више сељана, из жбуња, гледало је стрељање. Власти су биле немоћне да сачувају тајну.
Илка Марковић, жена убијеног Марковића, уз залагање самог председника владе Милутина Гарашанина, добила је право да откопа заједничку раку и да узме тело свог Јеврема. То јој је дозвољено, уз обавезу да мужа не сме сахранити јавно, већ у тишини и у најужем породичном кругу. Кад је Илка обавила посао, сахранила мужа на гробљу у Јагодини поред брата му Светозара, одмах је кренула на пут...

ПЛАН АТЕНТАТА
ОВАКО је Павле Радовановић објашњавао групи, углавном својих рођака, која је припремала атентат на Михаила. Павлов план био је детаљан. Убиство кнеза и одмах преузимање власти. Он би формирао ту, како је нагласио, привремену владу. Упитан како ће се то одразити у скупштини и народу, јер су сви да Србија има кнеза, одговорио је: "Па, зна се! Довешћемо Александра!" Мислио је на Александра Карађорђевића, који је протеран из земље и који се настанио у Будимпешти.