Броз на мети Стаљина

ПОСЛЕ Титове смрти, Жежељ је тврдио да је, уз помоћ Јефте Шашића и Александра Ранковића, осујетио покушаје 23 атентанта на врховног команданта. О свима њима је водио белешке и оставио евиденцију. О некима је и за живота проговорио...
Стаљин, односно Совјети, дуго су Броза имали на мети. Знајући да често долази и борави на Брионима, ангажовали су у помоћ и Италијане. У једној таквој прилици, воз се зауставио у Дивачи, и док је пребациван на колосек за Пулу, Жежељ је добио алармантну поруку. Одмах је реаговао, а Броз и пратња су морали напустити вагоне и поседати у аутомобиле...
Тито је негодовао, добро је истресен на лошем путу. Тек на Брионима, љутом као рису, Жежељ је сакупио снагу да му приђе, уз билијар одобровољи, и покушао да му објасни...
"Бежи к врагу... Нећу да те видим", реаговао је Броз.
Жежељу је истицало време, журио је да се са својим момцима врати на копно. Маскирани, без речи, журили су према Пазину. Ту су, око једног мостића, направили обруч и полако га стезали...
- Руке увис! - продро се громогласно Жежељ!

МИНЕ ЗА ПЛАВИ ВОЗ
БЕЗ испаљеног метка ухваћено је и разоружано дванаест момака. Одмах су демонтирали и три мине које су поставили и које су биле намењене Плавом возу...
- Како је Броз реаговао?
- Врло озбиљно!
- Како су окончали атентатори?
- Нема места ни претпоставци!
Београђанин Владета Максимовић ангажован је био за првог Брозовог архитекту. Није Максимовић пројектовао ниједну кулу, али јесте столицу за маршала. А то је била столица. Израђена у шпанском Саварола стилу, имала је по једну ручицу са стране и раван наслоњач, обложен кожом... Захваљујући и овој столици, Тито је остао прав као стрела, а кичма без деформација. Тражио је да му се ова столица доноси и на брод "Галеб", за дуга путовања.
- Добро си ми ово израдио - похвалио је Тито Максимовића, после прве пробне вожње Плавим возом.
А то је био воз... Броз га је највише и најрадије користио за путовања по земљи. У композицији, која се раздвајала на три дела, налазило се дванаест вагона са различитом наменом, резиденција на шинама.
Десет година после Титове смрти, Савезна влада је одлучила да воз прода, јер је његово мировање постало врло скупо. Колико ли је тек коштао док је био у возном стању?
Док Плави воз није израђен, у Марибору и Смедеревској Паланци, Броз је користио краљевски вагон - салон Карађорђевића.
- Тај вагон-салон није сачуван, расходован је. Иначе, није био много удобан, много се тресао - причао је Максимовић.
Колико је било покушаја атентанта на Броза, још нико није тачно утврдио. Изузев Жежеља, остали ађутанти нису поднели "рапорт". Било је, зна се, и оних који су и авион изнајмљивали, да би му дошли главе.

У ШАЦИ АЂУТАНТА?
С ОБЗИРОМ на "тотално обезбеђење", контролу терена и људи, "прославити" се могао неко само из његове околине. Тако су, на пример, стручњаци за безбедност, примећујући уклањање Ранковића, констатовали да је Тито изожен управо таквој опасности. Он је, тврдили су, био у шаци свог ађутанта, Луке Божовића. Он га је могао убити, киднаповати...
О тако уопштеној опасности, завери у Аписовом стилу, само Божовић се изјаснио:
- Тако нешто нису могли да говоре здрави људи, већ само болесни. Посао, који сам обављао за друга Тита, био је мој партијски задатак и професионална обавеза, коју сам часно обављао.
Са смрћу доживотног председника и маршала, замукли су покушаји атентата. Колективна председништва, државно и партијско, са по девет чланова, нису више ни опасни ни атрактивни, а одстранити их свих осамнаест, без државног преврата, заиста би био узалудан труд.
Тек наступањем на сцену нових-старих републичких лидера, бара се узбуркала.
А тек појава Слободана Милошевића у Србији...
Млад (49), уредан, достојанствен, одважан, са израженим поносом и пркосом, са очинском забринутошћу, у њему су многи уочили појединца, јачег од свих искушења и са ослонцем на славног претходника на ју-нивоу.
"Друг је Тито устао из гроба
сад се зове - Милошевић Слоба...!"
Слобо, Слободо!
"Слобода је родила Србију", говорио је Његош, са надом да ће је она донети у Црну Гору.
Преко једне личности, Њега, дакле, испољавала се вековна тежња народа. Још у 17. веку, један од француских путописца уочио је то стремљење. На челу сваког сељака, који се кришом помаљао, "писало је слобода"!
Многа браћа су завидела брату Србину, на Слоби, наравно. Да Срби њега немају...

НЕРАЗЈАШЊЕНЕ МИСТЕРИЈЕ
У КЊИЗИ "Велика бреша", британски ексобавештајац, Ричард Томилсон, објавио је сведочење како му је било понуђено да учествује у "Плану за убиство Милошевића", који су заједнички сачинили британска служба МИ-6 и америчка ЦИА. Ричардовом незаинтересованошћу био је изненађен његов "старији друг", носилац плана, који га је и запитао:
"А зашто не би учествовао? Знаш да смо ми са Јенкијима заједно радили на ликвидацији Хитлера... Садама..."
Оно што ово сведочење чини још занимљивијим јесте и додатак:
"Касније, када је погинула принцеза Дајана, запрепастио сам се - колико је та трагедија у тунелу била налик сценарију атентата на Милошевића."
Убрзо, после објављивања Томилсонове књиге, у Атини је дошло до мистериозне погибије Енглескиње Сузан Мери Аристиди. Њу је разнела сопствена бомба, у сопственом аутомобилу. Упорни грчки новинари - уз помоћ полиције, наравно - успели су да открију да је Сузи агент управо МИ-6, експерт за софистициране експлозивне направе. Била је укључена у међународну групу активиста у ратовима на просторима некадашње Југославије.
Разним заверама се, наравно, увек и шпекулисао.
Сваки нормалан човек осећа старх. Ако је већ тако, зашто не припретити, ради, опет, остварења политичког интереса? Ако ништа друго то га чини нервозним, излаже трошквима и могућностима да се сам спотакне. Многе од помпезних завера, унапред најављиваних, најчешће су обмањујуће, прети се нечијом ликвидацијом, као годинама Фидела Кастра и Гадафија, а стварни интерес је супротан, да они опстају јер су слаби противници.

РАКЕТА У - СОБИ
"НИКО никад није покушао да убије Слободана Милошевића; он је увек био добро заштићен. Дојава и најава атентата је било, али су се све на крају показале лажнима, он је увек био добро заштићен, тако да нико није могао ни да га прислушкује..."
Ово је сведочење Радмила Богдановића, његовог првог министра полиције. Ово је, међутим, важило до средине 1992. када је Богдановић под притиском опозиције поднео оставку. Испоставило се да је Милошевић управо био рањив у комуникацијама; Хрвати су га, а америчкој копродукцији, прислушкивали...
У време НАТО одмазде, Милошевић је био "циљни објекат". Ракета му је, тако, ушетала у приватну - некад Титову резиденцију и све разнела. Е, то већ није била само претња...
Милошевић је био препуштен слободном одстрелу.
Ко у томе успе или у другом облику испоручи Хагу, обећавана је награда. Награде за убиство Милошевића износила је десетоструко више од Нобелове награде за мир!
Марко Агбаба, Титов возач, присећао се како им је он говорио, док су тренирали да се снађу при покушају атентата: "Ништа вам то не вреди, ако је ЦИА одлучила..:"

КУКУ, ПРЕДСЕДНИК СЕ ДАВИ
А, ево једног "атентата", тачније, неуспелог покушаја који се догодио у "рајском врту", у Карађорђеву. Када се Тито 1971. обрачунао са лидерима маспока Миком Трипалом, Савком Дапчевић Кучар..., немачки медији су јавили да су "хрватске главе посечене у Карађорђеву, старој српској престоници..."
Карађорђево је било нешто што је Милошевић прво наследио од Тита. Ту је водио и тајне разговоре са Фрањом Туђманом.
То место је изузетно за лов, спорт, све лепо и необично. А што је привукло њему човека који се спортом не бави, који не лови, не игра и не тражи партнера за тенис...? Ни ергела, ни јахање нису му били неки нарочити изазов.
Купање и брчкање у Брозовом базену била му је омиљена рекреација.
Тако, крене Милошевић у омиљено Карађорђево и најави брчкање на температури од 30 степени Целзијуса. Како су оскудице погодиле и ово рајско место, домаћини су се поломили да обезбеде чисту воду и задату температуру.
Загази председник у базен, бућне се, и одједном, добије страховите нападе кашља и гушења...
Куку, председниче - одјекивале су тужбалице.
Домаћини и обезбеђење добили су другу врсту напада: дозивају лекара, запомажу, председник се гуши...
Радници и шеф су се правдали да су само ставили мало више хлора, да би се постигла чистоћа.
Сутрадан, међутим, армијској служби безбедности је стигао званични захтев којим се тражи и одговор - Ко је стајао иза овог купања?

ЈОВАНКА СА ПИШТОЉЕМ
ВЕЧЕ уочи чувеног Брионског пленума (1966), у радном кабинету "Беле виле" разговарали су: Тито, Ранковић, Гошњак, уз мало удаљенијег, генерала Петра Бандића Пепе.
Уз више невидљивих особа налазила се и Титова супруга Јованка, притајена иза дебеле завесе. Јованка је имала при руци пиштољ и од страха, тресла се заједно са њим.
Била је животно уплашена; да јој "зликовци" не убију мужа!
Тито, неупели покушај атентата.