ЂУРО ЗАГОРАЦ
ЗАВЕРЕ И АТЕНТАТИ У СРБИЈИ


Кобни трећи атентат

АЛЕКСАНДАР је, сада од др Ивана Рибара, председника Уставотворне скупштине, свечано испраћен. И док се спремао да закорачи у кола, у правцу Александра је полетела бомба?! На свом путу, бомба је најпре ударила у једно од стабала у дрвореду, одбила се на другу страну и експлодирала!
Било је то 29. јуна 1921. године.
Шок и питање: ко и зашто удари на тако славног војсковођу из тек окончаног рата, будућег монарха...? Сутрадан је из
Скупштине стигло званично и кратко саопштење: јуче је на престолонаследника извршен атентат, срећом без последица по његове живот и здравље.
Саопштење су уобличили Рибар и Пашић.
"То је било дело комуниста."
А власт и комунисти су већ били озбиљно заратили, а чувена "Обзнана" је већ била ту. Комунисти су се чврсто држали своје "диктатуре пролетеријата", негирали начела грађанске слободе и права. Ко је био човек који је бацио бомбу на престолонаследника? Главом и брадом, Спасоје Стевић, по занимању молер, а у политици - члан КПЈ.
Спасоје је осуђен на смрт. Жалио се и казна му је преиначена у 20 година робије.
Спасоје је тако успео да се спасе, али не задуго. Колеге - комунисти нису могли да му опросте што је на атентату радио сам, није се консултовао са својом ћелијом и није тражио дозволу. Други рат је учинио своје, и Спасоје се докопао чистог ваздуха. Утеха му је била да је опет међу својима, као партизан погинуо је на чувеној Сутјесци.

ЗАБРАЊЕНА КП
ДА ли је Стевић приликом покушаја атентата заиста био сам?
Док је полиција упорно трагала, Анте Франовић, родом из Шкаљара код Котора, запослен као и Спасоје у "Речном бродарству", пунокрвни комуниста, путовао је већ према Сплиту. Сачекао га је политички истомишљеник Јово Загора, заступник "Сингер-машина". Својим везама он је спаковао Анту и експресно га изручио у земљу Совјета.
После 13 година, Александар је имао мање среће. Убијен је у Марсељу (1934). Према неким сведочењима, Франовић је тада виђен у овом граду...
Комунисти су одмах и оштро стартовали на власт у првој Југославији.
У време заседања Уставотворне скупштине, председник владе је био Миленко Веснић, а министар унутрашњих дела Милорад
Драшковић. Комунисти су својом политиком и иступима у предизборним говорима ударили на државу која је узвратила доношењем - "Обзнане". Они су имали многобројне присталице, са 58 освојених посланичких места били су трећа странка у првом парламенту.
У скупштинској расправи доста посланика је бранило ову партију, а они сами су "Обзнану" назвали актом - "беспримерног насиља", да представља "мучки препад на раднички покрет"...
Одговарајући на оптужбе, Драшковић је бранио "Обзнану" и најавио скору потпуну забрану Комунистичке партије. Вуковарски конгрес (1920) прокламовао је првенство и суперматију радничке класе. "Оборено је начело политичке слободе, па се стало на начело диктатуре пролетеријата"; приступањем Трећој интернационали они се одричу "своје независности у програмском, политичком и стратешком погледу", истицао је Драшковић.
Комунистичка партија је забрањена, а Драшковић је могао мало да предахне, скокнуо је до Делница у Словенији, са супругом која је била у другом стању. После једне уобичајене шетње, Драшковићи су сели на клупу у парку. Држали су се за руке,
ћаскали... Иза леђа им је пришао младић и из пиштоља пуцао Драшковићу у главу!

УБИСТВО МИНИСТРА
ДОК се атентатор удаљавао, жандарм који је пратио министра на великој удаљености, брзо се снашао и припуцао...
Атентатор је трчао, али како је био погођен у ногу није успео побећи.
Атентатор је пао, а министар на месту остао мртав!
Атентат је извршио млади револуционар из Босне Алија Алијагић.
На суђењу, Алија није открио налогодавца, али је прст упрт био на Родољуба Чолаковића, тада једног од највиших функционера КПЈ. Чолаковићу је и у партији замерено, нарочито после великог огорчења исказаног у јавности.
Алијагић је поживео, а у другој Југославији понео је и име многих, па и једне улице у Београду.
А Драшковићи?
Милораду се родио син, посмрче, и понео је очево име.
Драшковићи су били пореклом из села Полома, са Равне Горе. Старији Милорадов син, Слободан, био је уочи Другог рата доцент на Правном факултету у Београду и већ 1941. године избегао је из ратом захваћене земље. Млађи, Милорад, био је високи функционер Омладинског покрета Драже Михаиловића и под чудним околностима је такође избегао, али 1945. године. Нашли су се заједно и скрасили у Чикагу. Ту су подигли кућу и у њој сместили Српски културни клуб. Придружили су им се мајка и сестра; писали су, издавали и лист "Слободу". Иза њих је остало више вредних књига.
Атентат на Драшковића био је прво политичко убиство у првој Југославији.
Краљ Александар је успео да избегне први атентат комуниста, а онда су са истим циљем прискочиле и усташе. Првој (другој) животној опасности био је изложен у Загребу. Ту му се припремала опака "добродошлица". Ноћ пре планираног атентата, главни предвиђени егзекутор је откривен...
То усташе, а и многе друге, није деморалисало, напротив.

ПУЦЊИ У МАРСЕЉУ
АЛЕКСАНДАР је сматран јаком личношћу, политички, а посебно као војсковођа. Његово уклањање променило би односе снага и у земљи и у окружењу.
Дошао је убрзо судњи дан!
Краљ се припремао за посету Француској. Они који су се бринули о његовој безбедности, благовремено су указали да се припрема атентат и да је потребно извршити опсежније радње. Тражена су додатна средства од 20.000 златних франака, али са тим да се она издвоје није се сложио ни сам краљ.
Путовало се бродом. Марсељ и - атентат!
Краљ Александар Карађорђевић је убијен!
Ко уби краља?
О томе су, од октобра 1934. године до данас, писали многи и много. Све тајне још нису откривене, посебно не оне из полицијске истраге у Француској.
За ову прилику, наводимо само ово:
Ванчо Михаилов, вођа десног крила македонске патриотистичко-терористичке организације ВМРО, огласио се 90-их, кад је већ било јасно да ће се Југославија избрисати са мапе Европе. Михаилов је тврдио да је он био "главни", да је живео да би се осветио краљу. Био је, како је говорио, лично мотивисан. У једној политичкој акцији убијени су многи његови рођаци, тврдио је - без стварног разлога. Он је изнајмио убицу, Бугарина.
Михаилов је постао љубимац Анте Павелића и усташа.
У време Другог рата Земун је био, као важан шпијунски пункт, боравиште још једног "сумњивог лица" са знаним именом, Ванчо Михаилов. Имао је два презимена (по потреби) Петровић - Петровски и пуну заштиту Павелића. Ванчо из Земуна остварио је свој животни сан: у септембру 1944. године он је, у пратњи Немаца, испраћен и Скопље у коме је одмах прогласио - независну Македонију! Одмах је морао и да бежи, истим путем. Код Крагујевца наишао је на партизанску заседу, али слабу, тако да је успео да умакне.

У ЕНГЛЕСКОЈ УНИФОРМИ
ПОЖИВЕО је Михаилов пуне 94 године.
Да ли су у целој гужви око краљевог убиства били умешани и прсти већ поменутог Франовића?
Заједно са Адолфом Муком, професионалним револуционаром, својим сељанином, Франовић се илегално вратио у земљу. Прикупљали су и отпремали добровољце за грађански рат у Шпанији. "Проваљени" су, и у Београду осуђени на робију. У затвору у Сремској Митровици доживели су "слободу" 1941. године. Испраћени су у Црну Гору. Мук је био одмах убијен, а Франовић?
У Београду се појавио одмах по ослобођењу, врло елегантан, у енглеској униформи. Постао је важан, директор Државне дирекције за прехрамбене производе, а његов пријатељ Јово Загора већ је седео у удобној фотељи, као помоћник Моши Пијаде за аграрну политику и колонизацију.

ТИТО БЕЗБЕДАН ПОРЕД ЖЕЖЕЉА
СВЕ до смрти 1980. године, нико и нигде, са ове стране, није поменуо ниједан покушај атентата на Јосипа Броза Тита.
Зашто и ко би се усудио да удари на божанство!
Генерал Милан Жежељ је пуних 18 година био Титов ађутант, човек који се искључиво бавио његовом безбедношћу. Стекао је славу као партизан, а с обзиром на то да је био претходно само мануелни радник, многи су се питали и крстили, како је њега одабрао?
Да, али Жежељ је био Личанин!
А Личани су се управо хвалили - како су најоданији и
најуспешнији владарски чувари. Да је, рецимо, Фердинанд, који се пре пута у Сарајево одмарао на Брионима, имао личко обезбеђење не би га задесио метак Гаврила Принципа!