Та страховита агонична морална концентрисаност дигла је и одржала Србију, Српство и њен Београд. Агонична, значи борбена на живот и смрт. Агонична, значи борбена за живот кроз смрт. Агонична, значи борбена за лепшу смрт. Лепши живот остављен је храбро другима. Непријатељи страшни и надмоћни, материјалне и политичке снаге слабе. Само тај високи морал који је учинио лаком не само патњу и пасивни отпор, него надахнуо активни отпро и начинио бескрајно једноставним умирање, то је у концентричној спирали колективног напора победило.
Патетику нововеког нашег умирања дала је штампа у Балканском и у Светском рату анегдотски или у општем патриотском клишеу. Наша литература већим делом у патетици која је театрална, или у површинској репортажи лишеној дубљег виђења и осмишљавања. Једино народна песма наша нема театралне патетике, које нема ни српско умирање. Бескрајно једноставно, просто природно, са смислом али без геста било је српско гињење. Без формула, без много симбола, а сасвим без позе. Наши устанци и наши ратови толико су природни трагични да им та природност готово одузима сваку велелепност геста. Све је то било због језовите колективне напрегнутости која је у свачем ишла преко снаге, у сваком постављала питање колективног или-или, сваки час била агонична. Није било времена за гест, ни најљудскији.
У српском гињењу постојала је трагика човека, али није било много снаге у остатку да се осврћемо на своје мртве, ни снаге ни времена. Није било достојања између гињења и погледа на смрт. Напор је био тако интензиван да је потрошио не само човечност која саосећа него и човечност која упоређује и моралише. Народно-револуционарна идеја апсорбовала је све. Морало се дати све што осе има ако хоће да се победи. Никад није историја била хладнија и себичнија своја, необазрива према човеку и човештву у њему. Никад није тако слепо ишла за својим циљевима који су можда човеку недокучни, али које он ипак себи поставља. Никад ваљда није један народ тако максимално прихватио тај њен пут и идентификовао се с њим. Нација је захтела просту, неромантичну, неосетну, механичку смрт од нашега човека. Без освртања, без размишљања, без става и дилема. То се радило од 1804. А у 1914-18. је тај стил као школа дошао до савршенства.
Француски и немачки социјалисти, европски људи уопште, имали су могућности и за освртање, за оцену смисла свог ратовања, и за размишљање, и за став, и за дилеме. Они су могли да воде дијалог са собом, да врше егзегезу. Њихов рат био је нешто сасвим друго. Они су између два метка имали психолошку могућност да убаце мисао о деградацији човека и о бесмислености тога да, рецимо, два народа једнаке културе пуцају један на другог. И тако даље, све то о такозваној цивилизацији. И да траже из самих себе или оправдање или извор револта, смисао свога пуцања или свога дезертерства. Народ наш, заједница која је давала правац животу, били су код нас тако угрожени да тих предаха човека између смрти и живота психолошки није могло бити. Могао је појединац да ропће кад му је било тешко; могао је рањеник да јечи од болова, могао је пешак да псује кад га је његова артиљерија гађала или кад су, као у сваком рату, издаване глупе и неизводљиве наредбе. То су све биле дневне појединости. Али на сав смисао и на сав бесмисао рата био је унапред дат одговор. Знало се страховитом неминовношћу да народна заједница налаже гињење и да је човек појединац савршено споредан. Сваки особени став, сваки гест, свака поза, постојали су пред тим агоничним законом смешни или невидљиви. Ситнољудског је било, као и свуда, али брзо стопљено у општем.
Они тамо на Западу имали су психолошку могућност да у име свога духовног наџивота, који се човечно стављао изнад заједнице, даду Барбисе, Доржелесе, Ремарке, и остале стотине писаца који су се кроз себе осврнули на човека у рову. Ми смо дали репортаже и песме из рата, али тај наднационални човечји, европски став нисмо дали и вероватно и нећемо. Он и не постоји у нашем рату, али барем није постојао; човек никад није био толико код нас подређен заједници и стопљен с њом колико у нашим последњим ратовањима. Страшна Стратимировићева реч из Првог устанка остала је на народу ако не као клетва, а оно као прећутан завет. Човек београдске оријентације од тог је стапања добио сав свој став, па и став посматрања. И између тога двога није било разлике. Није било места за другу неку над-етику, другу над-човечност, другу над-интелектуалност у којима би се то наше умирање могло гледати другим, критичним очима.
С мишљу домовине, која је била и идеја и стварност, ишло се радикално до крајњих граница, чак и преко државних и формалних граница. Ту је било, у том походу, тако рећи само општег интереса. Само заједница. Ни над, ни под. Ни наџивот, ни поџивот. Само живот који се вољно претварао у смрт.
И то је не само највећи српски напор него и највеће доживљено, стечено мерило ствари и односа. Једанпут смо га применили, једанпут смо га достигли. Чим је то учињено, не може се из душе народне, из њене историје, из колективног искуства изгубити. А то је важно. То је пресудно за слику наше и меру, за подбацивање и домашај доцнији, и цивилни и ратни. Главно је имати у искуству стварно примењена мерила, макар се она у часовима прелазничких слабости и сакрила за тренутак.
Шта је омогућило такво умирање?
Омогућио га је исти онај отпор који није допустио да се сви турче и да изаберу власт и новац, а не робовање и данак. Отпор дубоко храњен у души народној, у оном њеном делу који је одржао везу са ранијом историјом, и који, поред свих сумњи и свег очаја, није допустио да се изгуби крајње поуздање у повратак човештва кроз слободу. На дну том које је непрекидно живело историјски, које није напуштало само себе, биле су активне, нису ни у каквом мраку замрле основе које су у шапату или у песми, кроз свакодневицу у корену њеном, везаном за дубине, давале и смисао тешке данашњице и њену неминовну сутрашњу смену. То није била само обичан нада која у смрти не напушта човека, то је друга страна исте борбе, у којој се зна и шта се брани и зашто је то нападнуто. Исход борбе постаје споредан, борба се води и за исход, али и упркос исходу; борба се не води само за ближњи циљ, него за циљ који је сваког дана све већи и даљи.
То се без дубљег основа човештва не може. Ни појединац, ни народ. Те дубље основе, њихово искуство и њихово зрачење, постојале су у човеку београдске животне оријентације одавна. Оне су га оспособиле за обнову у XX веку.