Београд неће моћи схватити, сазнати му суштину и значење, ко га посматра туристички. Изглед града је чудна, особена пролазност, његова динамика и покрет настајања. Његови људи су с душама на прелому, у њему је стотину прекретница, много изненађења. Његове лепоте не могу се докучити ако се на тим прекретницама човек не заустави, његови људи не могу постати разумљиви ако им се човек не приближи на преломима који у њиховим срцима живе. Ко нашег човека ту не ухвати, добиће неколико слика о њему; свака ће можда бити тачна за себе, али између њих неће бити праве везе. И он ће изгледати наизменично и Европљанин и варварин, и западњак и источњак, и паганин и хришћанин; и културан и примитивац, и рационалиста и сентименталац, и способан и дилетант, и лојалан и шерет. Данас као васпитан Европљанин, сутра сурови Турчин, прекосутра словенска наивчина, хладни Цинцарин, лукави Левантинац.
Праг, Дрезда, Фиренца, Париз и сви њима слични а западном историјом, причају на сваком камену свом музејски брижљиво сачувану, побројану и видљиву по епохама, постепену прошлост, бившу варварску, садашњу и прошлу Европу. Ако ко хоће да заборави садашњу, може да побегне у бившу; ко хоће хришћанску, ко хоће машинску. Негде су Рим и садашњост органски везани. Негде се у благим прелазима срета цела прошлост нове Европе, од Рима и варвара до Михеланџела и Гарибалдија. Негде је она по улицама, другде по витринама. Негде стара и нова у отвореном сукобу, другде у пометњи једна због друге. Али свуда је у спољњем лицу, у лепим градовима Запада присутна и стара и нова, и боља и гора Европа, свуда стара нешто казује новој, свуда садашњост вуче користи и снаге од старине њене, свуда прошлост уноси далека мерила, а варљива будућност зависи од бујне садашњости. Везане судбине је Европа, у напретку њеном и у пропадању мртви гоне и помажу живе. Стилизован јој је живот. По духу цивилизационог јединства, по духу својих религија које су најтешње везе, градови Азије још су више своји но европски џинови који почињу да се поигравају са сопственим темељима. Каиро, Самарканд, Бомбај, Нанкинг дубоко су и упорно своји по прошлости која се упила у садашњост, по будућности која не одриче прошлост. Мајка Азија свуда је ту, кроз културу и религију и кроз своје страшне сразмере пустошења. И свуда по спољњем виду већ може да се докучује и унутрашњости. По спољњем виду може се закључити много штошта и у Љубљани, Загребу, Призрену, Сплиту. Они се одају кроз своју спољашњост. Београд је по спољашњости својој привид и маска, и превариће се сваки ко само по томе покуша да се убеди у његову припадност Европи, Истоку, урбанистици, техници, модерном или патријархалном животу. Ко га изнутра не познаје, неће дознати његову меру ствари у свету, ни меру београдског човека.
Београд није за гледање по спољњем виду и рељефу, него за гледање у перспективама, у просецима, као и његов човек, као и наш народ уопште. Изблиза много чим може да збуни, у појединостима да одбије. Још недавно изгледао је као део друма, а сад више није ни друм, ни станица. Већ престоница, али још напола село. Нема старих дражи готових и излизаних тргова, стародревних сводова, фасада, ћошкова, - сав је у надолажењу, у пристизању. Његови људи данас живе између патње која је била и идеја и стил и победа, и будуће конструкције која треба да буде и стара идеја и нови стил и заједничка победа. Тај живот је сав у могућном, у потенцијалу, у запињању животног лука - зато му и није лако ухватити смисао. Зато је лако и осудити га или одушевити се њиме, а тешко знати га.
Град који има тако велику и дугу историју, нема много трагова те историје. Садашњост брише спољњу материјалну прошлост. Српска нова историја је историја човека и његове борбе без материјалних споменика те борбе. Старо српско држање Београда под Драгутином и Деспотом није оставило трага. Биће чиста срећа ако неки учени архитект пронађе какав зид старе митрополије од пре стотина година. Ни предтурских ни турских споменика, који би давали неко обележје вароши, нема. Цела прошлост као материјални споменик узидана је без потписа у бедеме тврђаве...
Без декора, без помпе, без театра и патетике. Београд је град који је остао без натписа о томе зашто су народи и јунаци за њега гинули. Нехумана историја његова није му дала ни толико предаха да се испева у камену нека песма над гробовима.
Насеље данашњег Београда створио је човек у борби. Населио га је жилав сељачки народ у борби која је често личила на агонију. И остао је и даље у борби.
И данас је он (и човек његове животне оријентације) поприште борбе и зато је такав какав је. Отима се око њега неколико његових прошлости и не дају му да буде преко ноћи свој, устаљен, одређен. Отима се око њега неколико српских прошлости и не дају му да буде ни србијански ни пречански. Отима се око њега неколико југословенских себичности и не дају му да размахне како би могао. Отимају се око њега и бољи и гори београдски људи и не дају му да буде раван самом себи. Има их много који би хтели да блиста другим сјајем, цариградским или париским, и позајмљују му рухо у коме се не сналази. Има их много који би хтели да га нема, којима је крив што се није дао ни Турцима ни Аустрији, па би сада хтели да у лажном миру изгуби оно што је у крвавом рату добио. Многима је крив што је жив.
Једни га презиру што није као други градови, на Западу. Други што макар за вољу туризма не остаје Исток. Многи зато што не знају шта је то Балкан, још и данас. Многима је немио што није само тај који даје и пружа себе на жртву. Неки га воле зато што им, какав какав је, даје могућности да буду легални злочинци. Неки зато што има широка плећа те трпи све и свакога. Неки напросто зато што је њихов, какав је да је... Сви ти, једни и други, заправо су одвојени: опречне су то љубави, сукобљене мржње, презири различитог рода и од њих све то у њему, и за њега, противу њега или у корист његову куља, буја, кључа, тресе се, трешти, ломи, кида се, прегиба, превире, чили, извире, одлази-долази, и тихо и лагано, и у реду и хаосу, неравним колосецима, грбавим путевима, подземним каналима, ваздушним линијама.
Варош која настаје. Човек који с њом настаје.
Ко се не потруди да открије унутрашњи смисао тога настајања, биће дуго туђин у овоме граду и самом себи и другима, биће много осамљен и кад је с другима. Београд нема оне готове атмосфере која спаја људе на заједнички осећаним лепотама. Лепоте су ровите и у покрету, дохватљиве само у лету. Београд нема фину уморну естетику западних градова, која је увек као нека јесен, смирај, одмор. Београд ништа нема од сумора њихове царске пролазности. Од величанствене зреле смрти која је свуда по старим кућама и дворцима. Он је тек стигао, а није скоројевић јер су његови људи у правој патњи стварани, а то је најбоља традиција. Он је сав сиров, а има душу старих народа јер се може позвати на многу славу и величину. Он је млад као организација, али са накупљеним животним искуством јер су његови људи и без много оруђа урадили оно што им је требало за достојанство и слободу.
Крепко, с откопчаним егоизмом и заслуженом победом радује се животу, весео што је уопште изнео живу главу. Треба наћи разумевања и за тај његов животни став и не уносити и сувише израније скројених и туђих мерила, не тражити прерано формирани укус и стилизовану снагу, ни моделе, ни узорке; не захтевати старе традиције уздигнуте до префињености, навике које су већ претворене у ново време, богатства која су дала стандард и тип живота.
Треба имати ока за то његово бујање јер има свуда необузданог крика доскорашњих робова, давно стасалих за слободу. Свуда је тај крик дивно или себично присутан. Он је бекство од слике разарања, рушења и гомилања гробова. Слободна трка малих и сиромашних који су стигли да и они захтевну палате. Упорних пешака који касају читаво столеће да би се попели на аутомобиле. Замрачених улица које су срећно дочекале игру светлосних реклама. Крик спутаног човека који је збацио негве, болесника који је изашао на ваздух, на сунце, крик раје, крик хајдучки, крик човека. Ослобођење не само од непријатеља, него и од претешке досадашње дисциплине националне етике. Не само од погрбљеног става него и од непрекидне службе општем циљу. Трка у слободни живот, први пут после неколико стотина година, није трка одмереног даха, негованог стила, рекордерског чувања снаге, смишљене употребе енергије, витешке игре. Него трка пуних груди, разуздан лет, с просипањем снаге, смишљене употребе енергије, витешке игре. Него трка пуних груди, разуздан лет, с просипањем снаге, са грабљењем, с бесним смехом, с халакавим кликтањем.
Ритам тога збивања на дну београдског догађања, и онда када је кроз суморну тему дат, и кад не налази своју прву мелодију, не допушта својом синкопом, својом полиритмијом, готова и донесена класична мерила за оцену симфоније овога града.