Предање о старој српској држави, нарочито о немањићској, о краљевским и јуначким делима, о ствараоцима државе на челу народа, о духовним вођама народа, живело је у покосовском времену истрајношћу која је сама себе занављала и одмичући у легенду све више расла и израсла у мит. Васкрсавање поштовања предака био је не неки правни доказ који ће се употребити при новом стицању привилегија но веза поноса и славе која је била тако рећи крвна, коју је и последњи човек из народа осећао својом. Зато се у косовском живом миту, који није био бајка, лако настанила мисао о томе да је царство привремено изгубљено. И кад је затребало да та мисао добије своју народно-политичку формулу, пред XIX век, она се јасно и судбоносно наметнула из нагона у колективну свест.
Највећом заслугом цркве која се пропашћу државе завила у црно, а која никад није престала да помиње светлу господу српску, утемељитеље толиких задужбина православних, краљеве који су јој завештали и многа блага, предање о српској држави остало је и проширило се и на доцнија поколења. Њени калуђери неуморно су преписивали летописе и житија владара-светаца и несветаца, и њихово законодавство; усмено предање је ширило ту историју у масе, литургије су служене подно фресака са којих су на верне гледали смирени ликови владара и њихових породица. И не само ликови са зидова, него и мошти посвећених владара биле су с народом, или су изгнанички лутале с народом у немилосрдној трагичној сеоби и бекству. Што је варварство иноверника доцније било луђе и страшније, што су више под огњем и мачем страдавали ликови са фресака, јуче је засјао њихов сјај у душама и претварао се у духовно мучеништво. Што је више цркава претворено у џамије, а манастирских земаља насилно претворено у вакуфска добра, све се дубље њихов изгубљени крст и њихово отето земљиште претварало у духовну својину која се носи у срцу народа. Краљеви и господа нестали су. Што изгинули у борбама са Турцима, што разбегли се пред силом после војних пораза, што опет изравнали се с обичним народом. Феудних господара исте вере није више било; нису господарили над отроцима, себрима, меропсима, ни њиховим кретањем, ни њиховим земљама, ни њиховим животима. Престали су да буду господари и властела, а остали су у памћењу и у предању ратници и јунаци. Изгубили су гробове властеоске, остало им је само знамење часно изгинулих. Економску подвлашћеност под њима доцнија покољења "обичног народа" заборавила су: ликови под оружјем, на коњима, под српским барјаком, израсли су до симбола моћи, части и честите смрти.
То предање било је писмено само за главаре цркве у ропству, за духовне судије, за цркву уопште, а за сав остали народ било је усмено, тако ишло од човека до човека, с колена на колено, од отаца на децу, од сабора у задругу, од задруге на последњу катунску колебу. Слово се одржава ученим путем и не сече се у живо памћење као реч. Слово има у памћењу само своју архиву, а реч, глас има своје последње звучање непосредно у срцу. Увек је у почетку била реч, а не слово; не у почетку напретка који може и поред живота да прође, него у почетку искуства срца, душе, ума. Неписмени калуђери, неписмени песници и слепи певачи пренели су славу задужбинског немањићства, народног јунаштва исто тако као и божјих заповести кроз поколења. Није их остављало памћење које су усменим путем стицали, јер се још нешто, сем обичне аперцепције, слегало у то памћење са родословом владара, са делима јунаштва, са моралом патничких подвига: воља да се то тако упије да би после и деца од тога могла духовно живети. Не само догађај, причу, легенду памтити, него оно што је још важније, етику њихову, њихов унутрашњи смисао. Народна песма која опева ликове јунака и владара истинито је дубоко не само по описивању догађаја него по том што не казује ништа што сваком човеку њеног времена не би било као из душе извађено и што он не би примио као своју истину. Један унутрашњи ред ствари у коме су и грех и казна, и злочин и одмазда, и подвиг и санкција, имали своју дубоку човечју повезаност, а били и под божјим законом, тај унутрашњи ред ствари и односа етичких био је жив и свеж у душама оних који су те песме спевали исто толико колико и у онима који су их нетремице слушали. Не само зато што су је често слушали него зато што је била природно њихова, што је са усана, из грла, управо из душе у подгрлцу извирала и преносила се без писменог апстрактнијег посредништва. Не педагогија, но само психологија. Драма, али не позориште. Обред с тајном, али не церемонијал.
Заиста, то је било потпуно духовно царство, то трагично царство славе и јунаштва остварено у певаној народној песми. Сцена је била ту, истина: бојна поља као позорница, задужбине као позадина, фреске као кулисе. Али игра није била упризорена, ни мистерије, ни пасионске игре, ни ишта слично. Није било уопште потребе да се ти догађаји на правој позорници упризоре као у европском театру, с глумцима и жонглерима, јер је цела драма живела и иза затворених очију народа. Српска народна песма, која живи тек онда кад се пева, није спољна и индивидуална инсценација историје, него унутрашњи доживљај. Гусле и глас зајече, и, материјално, постају споредни: доживљај изнутра почиње, доживљај не само о конкретном догађају који се опева, и не само о ликовима који се по унутрашњем виду крећу, него доживљај у коме се покреће све што је с песмом везано, читано трагично осећање живота, несреће, бола, смрти, лепоте, витештва и умирања, узвишеност жртве, све последице тешког поређења између живота какав би требало да буде и оног што јесте. То је литургија, вечерње бдење пре но позориште и забава, то је једна духовна вежба, спремање, а не заборав, та наша јуначка народна песма. Обред у коме су гуслар и народ, свештеник и верник једнако стопљени у свом унутрашњем виђењу тајне, као и заједничком доживљавању светотајства. То је било вечито доживљавање колективног себе, и у свом потврдном и у одречном. Ја, и у поразу и у победи, и у робовању и у слободном узлету, у достојанству и у понижењу, у муци и сватовима. А вечито је присутно то и обнављање завета јуначког човека о томе какав живот треба да буде. Заслугом визионара песника (већином манастирског порекла тај, агоничном борбеном човеку толико потребни култ предака извирао је штедро са гусала и напајао слушача улазећи му у душу без интелектуалног, рационалног посредништва писаног слова, чистим гласом срца.
Путем свога усменог предања, песме и пословице, народ је стекао духовне очи за духовно гледање. Није му било потребно, већ и као православцу који никад није доживео Ренесансу, материјално позориште славе и јунаштва, кад је имао обред славе и јунаштва. Духовни олтари тога обреда подизани су сами од себе, изнутра, без икаквог материјалног подијума, од првог ослуха песме свуда и на сваком месту, на великом бројном сабору црквеном исто тако као и на последњем згаришту дома. На бојиштима, на биваковању, под шаторима, исто тако као и у глувој осамљености хајдучког збега; по кнежинским скупштинама као и у непроходу шумском, на моби и у катуну, уз одар и уз колевку. На замишљеном иконостасу сви су били ту: од Немање до последњег деспота, од Марка до Карађорђа. То нису били преци који нису у сликама по другим ходницима бургова, него иду у литији памћења које само себе увек налази. Нису били доказ права на слободу и државу колико живи део те слободе и те државе које су по душама васкрсавале.
А за сам доживљај тога самооживотворења кроз народну песму није био потребан никакав привилегисан положај, никакав великашки ранг, никакав учени мандаринат, никакво боље седиште у гледалишту, никакво знање вишег језика. Сви су могли то да доживе, сав народ. Свима је текст био приступачан. Велика уметност једне и исте народне заједнице. Дубоко духовно изједначење великог и малог, старог и младог, сељака и кнеза.
Пред избијање народне револуције српски сељак био је сав натопљен и прожет тим предањем које га је у најдубљим регистирма његове душевности и активизирало. Шумадијска Србија која се кренула 1804 (а и пре наравно, као и Црна гора, Херцеговина и остали) била је освежена непрестаним надирањем досељеника из јужних крајева, са Косова и Метохије, досељеника из центра немањићске државе, који су боље но ико знали за велике историјске догађаје што су се баш на овом земљишту десили и који су "гледали главу српске цркве (Пећ), највеће и најлепше немањићске задужбине, разорене царске и краљевске дворове" (Цвијић). Ти досељеници освежавали су предање тамо где је оно можда почело да гасне, као што су и рајеитнску крв подмлађивали.
Народне песме и приповетке садржане и основе чојства и човештва, уопште целе човечности српске. Све што човека чини човеком и онда кад је слободан и онда кад куња као роб. Ту је садржано и колективно искуство заједнице и боље јединке, искуство сатаносно и богопримно, које се у усменом предању дигло до високог уметничког израза у чистом језику, до дубоке смисаоности живота, до добре мере мудрости, да би могло послужити и за практичну и духовну оријентацију народу и у активним подвизима и у времену између њих.
Оно главно што је српски народ понова уздигло на површину било је духовно, тако да је то сваки човек сам могао да понесе. Српство је изашло пред XIX век, у своју највећу борбу, лишено материјалног оруђа и подлоге, али духовно спремно. Голоруко, али не гола срца. "Омниа меа мецум порто" - нигде та латинска није била умеснија но код нас. Што је било духовна својина народна, није стављено на коцку. Материјалну, социјално-економску је утолико лакше стављао на коцку у име оне прве.