Фићир-бајир
Турци су Калемегдан назвали Фићир-бајир, брег за размишљање.
Турци, нарочито прави, били су озбиљни и контемплативни људи. Кад се нису били за славу Алахову и за царску иаст, имали су потребу да тихо, у миру који је лииио на полусан, роје мисли о судбини. Нису били активни мислиоци који стварају системе, нису имали професионалне катедарске философе; све одговоре дао је Коран. Њихова размишљања била су побожне, смирене и помало тужне, све тужније глосе уз Коран. Нису их ни за чију славу бележили. Ўивели су у том размишљању, осећали живот кроз њега. За то непомично источњачко живовање кроз недоречени свет унутрашњих интуиција, за тај свет који се са царством постепено гасио, потребни су били добри видици, пространи пејзажи за одмор очију и душе.
И на везирову конаку у београдском граду били су стаклени зидови, за широко, дуго гледање у судбину.
С духом је нађен тај назив, "брег за размишљање". Тај пространи плато око града, зараванака тај на рту београдском позива на ткање мисли које су посвећене Београду и његовој судбини, и које откривају скривени смисао нашег града. На њему се може чути опомена, сазнати утеха, дожелети одмор. На њему себични снови доживљују смрт, немирни живци мелем; он је купка благе свежине за оне који имају очи отворене за лепоту.
Поглед са Авале више и није београдски. У њему је Београд само идеја града, бела црква од града, миран чун од града, далеки светли дозив у ноћи. Београд се с Авале назире, пулс му се не осећа; окружен је огромним дубоким пространством пејзажа и утопљен у њему. Ма колико га носили у срцу, Београд с Авале је већ сан, илузија. то је град кога је путник већ на Торлаку напустио, а с Авале му даје последњи поздрав. Не осећамо га присно уза се, на авали нисмо више довољно његови. Размишљамо ту више о себи него о њему. Поглед клизи преко Београда.
Са Кошутњака Београда је оно што човек не би рекао да је: играчка, велика играчка и дотерана дивна слика. Топчидерско брдо испод Кошутњака је као рекламни нацрт са урбанских слика енглеских или немачких котежа, црвени љупки кровови и зеленило. Здесна огромне касарне, "Потсдам" своје врсте, мало сељачки нахерен у својој несиметрији, тврд и солидан, али одводи мисли на једно нарочито земљиште. А цела дугачка силуета врхова београдских, са Светим Марком у средишту, без појединсоти које би стрчале, са две реке које су ту примамљиво насликане - то је већ све тиха, безгласна панорама, разгледница, слика, а не живи град.
Највеличанственији је поглед са Звездаре. Горостасно се ту испружила цела варош, близа и радна. Од Калемегдана до Дедиња, од Палилуле до Вождовца. Није слика но пун живот, брекће и хукти. Испарава се у маглама са воде, пуши у димњацима из фабрика. Авала се чини као да ће потрчати ка Сави у тој стегнутој линији; куполе на парламенту као да су кроз пару и дим некуд и саме пошле. Земун се живо приближио. Град је сав нахерен и нераван, као див који е смешта на лежишту, просеци улица вијугају као да су покретне степенице. Сав је динамичан, сав у блоковима који су као џинови у походу; сав је у грчу. Београд са Звездаре привлачи и мами да се пође к њему, да се човек утопи у њему. Ту се не може размишљати. Ту нам је град отео слободу мисли.
Прави Фићир-бајир је ипак Калемегдан...
На Калемегдану је човек и у срцу вароши, а ипак на растојању од њега, толико да и о њему може да мисли. Са Калемегдана широки су хоризонти, али видик није заустављена слика. И овде је град у покрету, али није у грчу. Присутан, а ипак одвојен од своје дневне слике; присутан не амо физички и духовно, везан са догађајем овим или оним, него с историјом. И варош и београдски града су ту дубоко с нама. Историја је ту с нама. Та чудна наша историја на коју се не може бацити поглед а да се не падне и у размишљање о самом себи. А ту је већ самим тим и више од историје Београда, ту је одмах и земља Србија и све оно што се српски и југословенски надовезало уз њу, до данашњег дана. Додирујући судбину престонице поглед се спушта све дубље у судбину саме земље.
То је место где се тражи и налази смисао града и његовог човека.
Излазак на Калемегдан, у снажни дан или ведру ноћ, празник је ока и душе, широка и крепка утеха. Није празник шумских тишина, морских осамљености, разиграности срца у високим планинама. Празничност широка и човечна, али не вашарска; отворена и питома, али не банална, пространа без монотоније, блага без идиличности.
Излазак на Калемегдан ослобођење је од саме вароши и њене тескобе, немира, крика, иако је она ту на дохвату. На пространим зараванцима, око кула и бедема старога града, равнички ветри ћарлијају, дижући се око старога града као невидљиве птице око напуштеног олтара. Свежине су на Калемегдану не од висина и струјања но од видика. Излазак на Калемегдан је купање у ширинама и ведринама; није излет него скок у пространство, скок са балкона, са терасе у море. Није туризам него предах. Није пулт али је измењен став према животу. Ослобођење од дневне стеге, прашњавог и знојавог живљења, одмор од бесомучног стицалачког или обичног ухљебља рада.
Пуну стварност свога града и живота носи човек у себи и даље, али предах је тај ново оспособљење за живот, дотицај са дубљим и интимнијим Ја.
Све је ту у широким линијама, у топлим огромним круговима.
Под ногама мирно, судбински у свој ток улегле, две велике реке утичу једна у другу и стопљене у загрљај настављају свој пут и своју мирну лекцију о пролазности. Шум воде њихове не чује се, не осећају им се мириси, донесени с влажних обала, с њиховог дугог пута. Блага игра неба је у њима. Раскошна игра сунца и мрака, игра стилизована пружним надводним облацима, или широким тананим мрежама хоризонта. Човек није поред обале да му се закрије видокруг, али живот обале је близу с обе стране; и стада и возови и лађе добро се виде, још су ту. Са шлепова ударци чекићем ни као далеки одјеци ни као блиски шокови. Варош ту на дохвату дише и бије, али има мира над њом, лук пространства је над свим и свачим огроман и складан. Миг без глувоће, мир без осамљености, мир без страха. Пун растворених, просечних перспектива.
Веза је ту са Космајем и Рудником, са целим масивом који иза њих иде дубоко у унутрашњост српске земље; веза са Повленом и Цером, победама српским. Фрушка гора и вршачки вис чувају огромну војвођанску равницу, са које звуче поздрави белих звоника, белих блиставих села. Протиче Сава и доноси у воденом сливу далеке видике Запада. Односи их Дунав унедоглед на источне границе, на Исток. Све сами просеци у живо месо земље, на све стране.
Варош је сва у покрету, сва повезана од Панчева до Аде Циганлије, од Авале и Торлака до Земуна и Батајнице, од Дедиња до Дорћола и Јалије, од Звездаре до Сењака, од Кошутњака до Карабурме, од Булбудера до Чукарице, од Пашиног брда опет до Панчева. Све сами лукови, на све стране.
Стари град је као неки грудобран, мостобран. Истурена, пркосна и поносна храброст једне земље и њене престонице, један громки, одваљени крик и подвик: довде и не даље. Један став са штитом и шлемом, не само осматрачница него и претња. Не само предстража него и мушка прса. Одавде сад почиње или свршава Србија и њена Југославија.
Много има живе земље и њеног духа на Калемегдану. Многе њене силе стичу се ту, из планина и равница. Све је у навирању, одлажењу, пролажењу, настајању. Ништа није издигнуто до символа, све је још сам живот.
Земља с Калемегдана је земља у дејству. Зато су мисли на њему неодвојиве од земље и домовине. Зато су над личним човековим Ја.