Београд није прелазник само у архитектури, у привредној структури споља, него и духовно, менталитетски и социјално. Једно велико историјско биће на својој највећој историјско-народној прекретници, биће које се колеба да ли да остане при старом животу или да пригрли нови. И шта да остави од старог а и чему да се сагласи са новим. Та прекретница снашла је цео живот престоног града и београдског човека у настајању тако да то више није ни колебање него мењање коже тако рећи преокрет који један час изгледа као преображај и ренесанс, обнова, васкрс, а у другом часу напуштање историје, нови хаос, понор и катастрофа. Зато тако често изгледа живот овог града живот бића које лута, које слушајући разум експериментише, а поводећи се за нагоном игра на вулкану; зато тако често изгледа много штошта невољни избор, брзоплета импровизација, намерност која личи на хазардерство, компромис између несагледаних начела и спонтаног нереда, одбацивање плана за вољу једне шире идеје која се не спроводи... А побуна на све то што се зове свакодневни живот тиња и хвата корена; очекивање једног решавајућег напора крочи све даље из дана у дан. Тај напор и његов будући замах неки крсте паролама револуције, неки опет паролама реда. Али данашњи београдски човек осећа да то што долази још није ни једно ни друго, и хвата га неизвесност.
Тога прекретничког и прелазничког, тога у настајању и превирању има свуда; у политици и у уметности, у приватном и јавном животу, у настави и у друштвености, у економији и у религији, у администрацији и у дипломатији, међу женама и мушкарцима, у обичајима и у конвенционалностима, у срцима и у мозговима. Нагонско одржање и елан надохват чине своје. Снаге прошлости бдију саме од себе без призивања. Делују у тој раздешености пред рађање и добре силе, иако их људи много не негују, велики неки мртви притичу нам у помоћ и без задушница. Изгледа при том понекад као да нас у последње време много више чувају богови но што сами себе чувамо. Због те кобне неодређености, због те импровизације животне и несаосећања са живим током времена, стално смо затечени и догађајима и катастрофама, и споља и изнутра.
Није да се не зна шта треба радити. На овом истом Калемегдану, под широким сунцем и велелепним победничким осмехом неба, слушате као у шали како на клупи поред вас озбиљни људи тачно виде и опасност и путеве спаса. Како јасно оцењују куда води површна игра самозаборава, какве је врсте тај замор прекретнички где као да треба све изнова почињати, и зашто се он и развија у апатију са предумишљајем. Слушајући те људе изгледа да се овој земљи не може никада десити нешто што је доводи у коначну опасност. Многи знају шта треба и страсно желе оно што треба да дође. Али баш ти људи као да нису јаки на власти, ни по другом непосредном утицају. Њихова концепција није довољно организована, ма које боје да је. Прелазничко доба није прешло у фазу одређености и зато су претежно на површини и на утицају они који су и сами најпогоднији за прелазно доба. У прелазном времену и стању строга начелност је зазорна, заморна или опасна по режиме; по друштво кога нема; по заједницу које још нема; чврста убеђења препрека су конформизму, квалитет представља утег. Поштење може да се извргне у надменост у очима држаоца прелазних стања, радикалне мере претпостављају храброст и одговорност повећане до ратних храбрости и одговорности и зато се од њих бежи. Прелазна времена имају своју методику политике, и не само политике него и економије и просвете, уз то са великим концесијама за твога партнера који и теби даје могућности за лажну коцку; а кад који од партнера ипак претера, онај други не баци карте, не отпљуне, не викне ни "напоље" ни "полиција", него се само начас насмеје и удари онога другога пријатељски по рамену: што претерује. И место обрачуна настане само намигивање и смех.
Неслагање је ту само у мери допуштеног односа прећутно примљеног малог или великог варања, а никада не треба главно губити из вида: да се игра одржи, да се банка одржи. Тога страшног прећутног споразума има свуда, у свима врстама игре. Не само међу политичарима, него и најкултурнијим установама, у науци и уметности, а исто тако и међу "спасиоцима". Релативизам, релативизација односа и вредности. У том прелазном стању људи су способни да уситне и највеће подвиге, да прокоцкају и најдубља уверења, да е за ноћ окрену за читав круг, и да истога дана неколико пута осете напоредо у себи и рајетина и хајдука, и победника и неспособног, и јунака и полтрона, јаког и слабог, револуционара и циника, заинтересованог и скептика, Србина и гада, Југословена и наказу колонијалну.
И да постану сами за себе загонетка која од свог решења бежи.
Прелазништво ствар своје категорије прелазних људи, прелазничких типова и прелазничара по професији.
Прелазни људи немају ни много заслуга ни много кривица што су такви. Ту спада велика већина грађана који не осећају богзна колико своје време, који га примају онакво какво је, који се много не одупиру, не труде се да постану другачији, да се саображују неком нарочитом идеалу. Живе више дневним животом, онако како би живели и у другој епохи којој дају садржину али не и карактер и обележје. Има ту људи и са високим квалитетима и особеним вредностима, самих по себи. Они раде своју бразду науке, администрације, земаљске одбране, привреде. Они живе и заједница од њих има користи. Људи грађанског или сељачког типа, устаљени, са одмереним колосеком животним, живећи више по наследним особинама, по обичајима и навикама но по неким начелима који су сами извојевали, и према себи и према другима. Ту је и периферијска категорија многих сељачких и радничких дошљака који редовним и природним путем покушавају да створе своју животну ситуацију и да се прикључе онима који колико-толико, на свој начин, удобније живе.
Прелазнички тип значајан је експонент свога времена у добру и у злу. У коликој мери је свестан нарочитости свога времена, у коликој је само подсвесни израз његов, не може се рећи без конкретног човека пред собом. Ни он сам, ни други око њега не знају то никада до краја, нити ту, баш због прелазништва, може бити коначне мере, коначног сврставања. Али ту спада велика већина јавних радника, носилаца свога времена. Политичари и државници, научници и васпитачи, бирократе и војници, књижевници и уметници, новинари и публицисти, привредни капетани и социјални организатори, сталешки представници и синдикални предводници. Вође и бунџије свих врста, носиоци идеологије, извршиоци правде. у њима се одиграва права драма прелазничког Београда, у њима интензивно живе прекретнице и сукоби нашега времена, одвајајући их на бољу и на гору страну, како кога и у којој мери. У њима се настављају или кидају традиције, у њима се сукобљује оно што су из својих крајева донели са старобеоградским, у њима се роје опреке Истока-Запада, Балкана-Европе, супротности националног и социјалног, демократског и антидемократског. У њима се бију начелно и компромисно, удешено и раздешено, у њима се одразују мрачне наше и светло наше, кобно и наивно, препредено и простосрдачно, ропско и напредно. У њима су и револуција и мир на изукрштаним стазама душе, живи и напоредни.
Ту је и комика и трагика наша. Јер све се те опреке могу оцртати у људима и трагично и комично. Да узмемо само нашег политичког човека и његову судбину на том неравном и неодређеном терену прелазничког типа. Поглед који се зауставља на појавама прелазништва, који сагледава човека прелазничког типа београдске животне оријентације, у недоумици је где да почне да тражи типичног човека а шта да одбије на дневну боју, прелаз. А ак огледа кроз ону јавност која је најближа погледу али и најповршнија, политичку јавност, недоумица ће се сваки чак излећи у парадокс. Свуда је тај прелазнички парадокс жив, ма који тип да се узме, макар и насумце.
Народни посланици, рецимо. Ту спада и онај безбрижни и онај збринути; и онај који је изабран парама и одозго исто тако као и онај изабран поверењем и одоздо; и онај који се брине за свој крај и онај који се брине најпре за свој мандат; и онај који сматра да без њега држава пропада и онај који само за општи интерес ради; онај који има упорно политичко убеђење и онај који га чешће мења. Они нису стални становници Београда, али су саставни део његовог политичког типа; они нису ни једина ни права веза Београда са земљом, а ипак су неодвојиви од њега. Ту су и трибуни и демагози, и стегоноше и најамници, и бунџије и послушници, идеолози и реалисте, партијци и натпартијци, котеријаши и борци, редови и министромани, колико их подврста има? Сви они, сваки за себе, представљају још много таквих сличних или обратних, оних који би такви хтели да буду или таквих којима они служе за образац негативног. Какве су све њихове судбине, тих људи везаних за унутрашњост и немоћних без Београда! Колико их је било који су дошли у престоницу с тим да своју најбољу идеју, накупљену у присном додиру с народом, прожету најсветијим уверењем лепшег човека, кристалисану у дугим часовима размишљања у унутрашњости, повезану с душом и с божјим у човеку, да ту идеју ту оживотворе, приведу у дело, допринесу спасу. Па наједном та најлепша идеја спаса буде поклопљена у клупској седници обичним партијским маневром обичних котеријаша. Поједе је цензура. Сведе се на кафанске разговоре. Испадне револуционарна. Начини се смешном кроз шалу или потурање. Извитопери се, нагрди. А колико су дошли с мандатом у џепу, а без икакве жеље спаса и без икакве идеје, и сутра, због мале неке тајне услуге, осванули министри. Колико су дошли да помогну свима другима, па били редуцирани на последње и неупотребљиве; колики су увидели безизлазност свога положаја па се преобратили, испретурали своју изнутрицу, ни сами себе да не познаду; колики су се згадили или осушили, колики начинили од јагњади зверкама па и зверовима. Колико разочарења, колике неразумљиве каријере, трошење нерава и егзистенција, сагоревања и умирања, колике отворене перспективе борбе, понижења, испливавања на прса и на леђа, колика власт и колика немоћ! Све у том прелазничком политичком Београду, који, ако и није у револуцији, једе своју децу не знајући ни вредност залогаја. Све то на београдској калдрми, и грбавој и асфалтној, по политичким кафаницама и скупштинским кулоарима, министарским кабинетима и предсобљима. Све то у поратној вреви, где се човек много за човеком и на човека не осврће, где се ништа друго не памти, где живи људи као да су у гробовима а мртви почешће под цензуром. Све кроз штампу која прима и гута, уз смех и поклике са галерија, тих чудних београдских галерија које се пружају од Москве до Барајева, од Српске круне до Дедиња, од Мостара до Соколовића. Свуда на тим линијама прелазно доба, кроз своје укрштаје и непостојане чворове, ломи људе више но што их формира, једе их а не чини праву употребу од њихових снага и способности, меље их а не троши рационално, револтира их а не смирује. Кад их добро употреби, изгледа више игра срећног случаја и добро намерништво а не неки изведени план, мудра смишљеност, оправдана целисходност. Много људи заузима места за тројицу и обратно: има места где би требало људи, људи, али баш људи.
Није никакво чудо што се то чудо у парадоксално прелазништво највише види, најлакше уочава кроз политику. Она је највећма изложена, највећма дневни живот народа, то је свакодневица којом се у поратном времену далеко више живи но вечнодневицом. али то прелазништво свуда се шири, као највећа зараза и неоријентисаност наших дана. Ништа није оставило поштеђено, ниједан сталеж, ниједну грану привреде, никакво занимање, ни духовно ни техничко. Исти скокови могу се видети, иста превртања као код политиканата, иста жонглерства свуда. Нису фигуранти само политичари, има их и у науци и у уметности. Нису спекуланти само на берзи, има их и у техници и у администрацији. Нису само министри мешани и мешовити. Нису само политичари скалупљене, исповртане, недонесене егзистенције. Осећа се прелазништво свуда где се нова држава, ново друштво и њихов ред стварају, у многима који су се при том послу не само животно и природно него и намернички нашли, у чуду затекли, на пакост наметнули. У том чудном позорју често изгледа да је било, у грађењу јавног живота, више подвојених но заједничких воља, више примитивске довитљивости но реалног осећања стварности, више изгледа часности но правог поштења, више среће но памети, више отаљавања послова но организације. Ко се све није попео другима на главу, коме је све успело да оствари сујетни сан дочепаног господства. Већ у последње време прстом показују на људе који од квалификација за јавни живот имају поштење, или оне чија честитост добива вид чисте наивности, чија идејност је идејност незгодног човека, чија начелност је неподносива сметња.
Па ипак и тај други табор добрих прелазника велик је, и поред свега, али и он парадоксалан, прелазнички. Министри који су одбили да седе у влади са морално сумњивима, а нису начинили од тога никакав јаван скандал; који су тихо одбијали своме клубу премештаје учитеља и професора, па морали да се склоне. Људи који су гладовали а одбијали мито, ма оно и од страних компанија долазило. Дипломате који знају органске циљеве земље, ма и не била она Србија него Југославија. Чиновници којима је стало до човека који је иза акта, а не до самог акта; привредници који смишљају реформе које би можда баш њихов иметак упропастиле; свештеници којима је споредна зарада од опела и свадби. Учитељи који живе само за школу, професори који не шпекулишу са уџбеницима. Професори универзитета који раде самостално за науку и не преписују само стране уџбенике. Периферијски мали људи који су спремни да се жртвују за опште добро а не терају политички рачун са синдикализмом или партијама. Гладни који слушају предавања. Непознати који се зноје и умиру за убеђења. И не само то. Нису то тако одвојене групе као што ова подела хоће. Два и три човека живе напоредо у једном те истом. Смеша чудновата, неканалисана Човек се од тога самог себе плаши, зато не верује другоме, тражи поверења, али га тешко даје, јер ни за самог себе не јамчи, камоли за другога.
О прелазничарима не вреди говорити. то су они који су добро уочили своје прелазничко реме и који од тога праве најсебичнију употребу и свестан рачун. Спекуланти, професионални политиканти, кажњени и некажњени криминални типови, профитери, мутноловци, сви који прелазничке слабости Београда искоришћавају. Сви, и са свих страна земље ухваћени у своје коло.